Delo

64 Д Е Л 0 није волео у другима, и због којега је прекоревао свога пријатеља Свијажскога. Проводећи ово вече са невестом код Дарије Александровне, Љовин је био особито весео, и, објашњавајући Степану Аркадијевичу оно узбуђено стање у којем се налазио, рече да је весео као псетанце, које су учили да скаче кроз обруч, и које, појмивши најзад и извршивши оно што се од њега тражи, скичи, врти репом и скаче од радостп на столове и прозоре. II На дан свадбе Љовин се, по обичају (да се изврше сви обичаји строго су наваљивали кнегиња и Дарија Александровна), није видео са својом невестом и ручао је у својој гостионици са тројицом бећара, који се случајно код њега стекоше: Сергије Иванович, Катавасов, универзитетски друг, сада професор природних наука, кога Љовин срете на улици и одвуче к себи, и Нириков, девер, московски примиритељни судпја, друг Љовинов из лова на медведе. Ручакјебио врло весео. Сергије Иванович био је у најлепшем душевном расположењу и забављао се оригиналношћу Катавасова. Катавасов, осећајући да се његова оригиналност појима и цени, поносио се њом. Нириков је весело и добродушно подржавао сваки разговор. — Ето, — говорио је Катавасов, отежући своје речи, по навици, стеченој на катедри. — какав је способан дечко био, наш пријатељ Константин Дмитрич. Ја говорим о онима који одсуствују, јер њега већ нема. II науку је тада волео, а по изласку из универзитета интересовао се човечанством; сада пак, једна половина његових способности управљена је на обмањивање самога себе, а друга — на оправдавање те обмане. — Одлучнијег противника женидбе ја нисам видео, рече Сергије Иванович. — Не, ја нисам противник. Ја сам пријатељ поделе рада. Људи, који не могу ништа да раде, морају правити људе, а остали — помагати њиховом просвећивању и срећи. Ето како ја разумем. Има их тушта и тма који мешају ова два заната, али ја не припадам њима. — Како ћу бити срећан, кад сазнам да сте се заљубили! — рече Љовин. — Молим вас, позовите ме на свадбу. — Ја сам већ заљубљен.