Delo

94 Д Е Л 0 — Ето! — Шта? — пискутљиво упита комесар, ситан, мршав човјечуљак, ћелаве главе, са дебелим наочарима на спљосканом носу и кратким, бојадисаним чибуком у устима. — Шта је? — Чекмеџа. — Каква ћекмеђа? Јово се мало наљути. — Па видиш каква је: згодна и везена, — осијече набусито. — Нанћо сам је јутрое, купећи кости, закопану у буништу... И, ето донио сам, да јој ви нађете газду... Помоћник комесаров, једно усукано, танковијасто, ћосаво момче, живо скочи са своје столиде и поче загледати чекмеџу са сваке стране као чудо какво. Затим се окрену комесару и нагло, разбацујући рукама, поче му објашњавати нешто на немачком језику. — Аа, — отегну комесар као присјетивши се, па се и он подиже и поче разгледати чекмеџу... — Ја, ја... — А... казала... у буниште то нашла? — запита помоћник Јову, некако заплећући језиком и гледајући му право у очи. — Так ? .. — Так, момче... У буништу... — Закопан? — Закопано. — И била... так... отворено? — И била так отворено, — потврди Јово, поцражавајући му нехотице. Комесар не говорећи ништа, подиже поклопац, привирп у чекмеџу и извади из ње хартије и тефтере, па чак и она два дуката. Ноче их прегледати, завиривати. — Сасма тачно, — писну према помоћнику и важно климну главом. — Ову су ћекмеђа и књпга Хађићеве. Па обје руке увуче у џепове и званично се испрси нред Јовом. — Знате ли ви да је ова ћекмеђа украдена прије три дана из дућана газде Пере Хађића? — запита отежућп п наглашујући сваку ријеч. — Је ли вам то познато? — Да смо знали чија је, њему би и однпо, а не би долазио амо, — окреса Јово љутито, гризући доњу усну. Зар сам ја пророк Исахпје па да знам ?.. — А знате ли, да је у ћекмеђи било п новаца?..