Delo

Б Е Л А Ј 9б — Нијесмо му, молићемо, били хазнадар, па да сам их бројио... — А видите ли да новаца сада нема осим два дуката ?.. — Видимо... Имамо очи, па и впдимо... Комесар, — о коме су сви нретпостављени имали необично високо мишљење, као о ванредно умном, бистром и проницавом човјеку, који је у стању видити што нико други није и стваратн закључке, какве нико други, ни луд ни паметан, не би могао створити, као замисли се мало и поче се чешкати по спљоснатом носу. Затнм се опет исправи и ооет погледа Јову: — А камо новци? — заппта зажмиривши. — Камо? Јово зину од чуда. — Богме су ми слабе ноге, господине, да трчим за њима и да их тражим... Ви сте млађи... Комесар се подругљиво осмјехну. — Немамо ми времена дуго трчати ни истраживати, јер имамо паметнпјпх ноелова, — рече. — Ђе су новци? — поновп оштрије и пропе се на прсте. — Не знам, — мукло одговори Јово, стегнувши раменпма. — Зовн'о би их, кад би се могли одазвати... — А знао си донети празну ћекмеђу, а?.. — Што сам наш’о, то сам и донио. — Хм. .. Помоћник комесарски завалп се на столици и, саставпвшн руке иза врата, поче се клпматати. — А... ко впдила... да ти так. .. празно нашла? .. Заппта, кревељићи се. — А?. — Која је впдила? .. Није нико !.. — осијече Јово, бацајућн на њега један поглед пун злобе и мржње. — Нема свијет другог посла, него се зором окупљатп око мене и гледат’ шта радим. — Ја ја... Сасма точно, упаде комесар и опет се осмјехну. — Нпје ту нп требао ннко, јер кад се туђа ћекмеђа тобоже нађе и кад се из ње покуие новци, онда се то ником не показује. Јово поцрвенн, најежи се. — Ама, господине, менп се чини да ви хоћете да се бручпте са мном !.. Ви, бива, мислпте да сам ја укр’о... Грохотан смијех прекиде га у говору. II комесар и помоћник му засмијаше се из гласа и, ухвативши се за кукове, почеше се привијатп на столицама.