Delo

96 Д Е Л 0 — Признање !.. Признање!.. Запиенички проведите признање! — кликну комесар, а наочари на ноеу почели му поиграватп и поскакпвати, па као да се ругају Јовн и драже га. — Признање крпвице !.. — Јок, јок!.. Ништа вам ја не кабулим... Ништа! готово врисну изненађени Јово и, измичући се на леђа, поче млатарати рукама. — Ништа !.. — Мпр! — цикну комесар и, распаљен, стиснутом шаком удари по столу. — Знамо ми те птице добро!.. Дигао туђу ћекмеђу, узео новце, па иовратио овамо да скине сумњу са себе и завара трагове... Чак и два дуката оставио да изгледа поштенији !.. Пфуј!.. — Ама, људи љуцкп, ви не дате сиромаху чојеку ни да буде поштен... — Мир!. — Ама ово нпје мир него немир, господине! — брекну и Јово, па се и он пспрсп и пропе се на прсте. — Јесмо ли у гори Романији, па да из бусије дочекујете људе ?.. Шта је ово, по Богу ? .. Комесар поблиједи и стисну зубе. — Заппснпчки ироведите, да се противио власти, рече помоћнику, старајућп се токорсе да се савлада мало. Уз признање крпвице проведпте и то!.. ГЈа брзо зазвони п, скочивши са столице, пође према вратима. — Овога водите у затвор и нек се још данас преда државном одвјетништву, — оштро заповпједи полнцају, којн је улазио, и показа на усплахиреног Јову. — Марш !.. Јово, сиромах, заннјемп, скаменп се, и тупо, блесасто поче гледатп око себе. А полицај му приступи п, пеујући нешто, снажно, сурово, гурну га према вратима... Свет. Ћоровик.