Delo

ЧОВЕЧИЈА ФИГУРА У ХИСТОРИЈИ УМЕТНОСТИ1 Мп смо павиклп, да хисторију делпмо у периоде. Ну они, који су поједине периоде прежпвелп, осетилп су, пстина, промену времена, алп су, пзвесно, запазили псто онако мало границе перпода, као што мрнари не запажају екватор илп меридијане, кад преко њпх прелазе. Таласи времена као и таласи океана не познају гранпце. Наша подела је највећим делом пропзвољна п случајна. Уз то лпнпје, којима делимо површпну земље, пмају пзвесну математпчку правилност, какву никада неће достићп хпеторпске гранпце. Хпсторнју културе у опште, а уметности посебпце, још је теже поделити, него ли полптпчку. Где пма развоја ту пма п неправплнога рашћења, беспрекпднога колебања и струјања. У тканини коју су псплелп хпсторискп догађаји, поједини конци се тако укрштају п међусобно уплићу, да је веома тешко фиксиратп место, на коме би ваљало пресећп. Отуда нам се чпнп, да нпје много срећна она компарацпја, којом се развој културе п уметностп уиоређује са једном линијом, која се постепено пење, достиже највпшу тачку, па онда почпње да се спушта. Ми бисмо много нре прибегли упоређењу са врежом разграната акантуса, која се час усправља и пспушта једну лозицу са дивним цветом; час пада на земљу, да бп се опет подпгла и изнова се отпочета кретатп у једној таласастој лпнпји, испуштајућп час горе, час доле обплне изданке без реда и без правила. Уметност је уз то са својим мотпвпма исто онако издашна, као и ирирода са својпм клпцама. Ну као што између тпсућа н тпсућа клица само једна избпје у снажнп храст, којп наткрпљује све, тако псто само један мотив у бесконачноме 1 Уводно предавање држано 10 марта, 1909 год. Дело, књ. 53. 7