Delo

100 Д Е Л 0 равни, која бп од темена ишла преко носа, даље дуж кичме преко грудне костп џ генпталнпх органа, показпвало би две строго сџметричне половине. Уз то се та раван не би појавила ни лево ни десно, нити би се окретала на лево или на десно. Нема, дакле, ни повијања ни окретања врата или доњега трбуха. Фигура је обично фронтално представљена, отуда се ово и зове закон фронталитета. Тело се схвата као нека врста архитектонскога уметничкога дела. Статуа има много особина еднога четвороугаонога ступца. Фигура се не схвага као једно органско биће, већ носи известан стереометриски карактер и лишена је свакога унутрашњега жпвота. Духовна атмосфера онога доба беше у потпуноме складу са једним овакпм схватањем. Нигде се не признаје човек са његовим субјективнпм животом. Отуда егоизма, неправде, обестп, који су посталп легендарни за оно доба. То су оне перподе дивљаштва у хисторијц човечанства, када су египатски п аснрскц краљеви чупали језике и вадили очп својим непријатељима или су читава племена одводили у ропство. Велики напредак у уметности, специјално у скулптури, иде упоредо са оним добом, када се на човечије тело стало гледати сасвим другим очима. Златно доба иластике припада јелинској култури и почиње оним тренутком, када се уметници одважише да бесмртне богове према слици човечпјој и у идеалној лепотп представљају. То беше оно срећно доба, када се на Олимпијским играма, у палестри и у јавним купатилима лепо развијено човечије тело у Адамовоме костиму пред целим народом показпвало. Нагоме телу, правилно сазданоме, радовали су се и бесмртнп богови и смртни људи. Лепо развпјено тело схватано је тада као етпчка и као политичка потреба. У њему је лежала морална снага једнога народа. Пробуђена евест о вредности човечијега тела створила је најлепше производе у старој јелинској уметности. Развој се даје најподесније пратити на неколикпм прпмерима. Вал^а се сетити разглашене стагуе Фидијине пз источнога забата Партенона т. з. Тезеја. На њој се најподеснпје даје студирати контраст између мекога и тврдога, између затегнутога и разлабављенога, између ошгрига и расилинутога. У овим контрастима лежи новина, коју је уметност Фидијина доба увела. Док су колена оштро u фино третирана да кости и вене у својој прпродној тврдоћи провирују испод