Delo

102 Д Е Л 0 жавају у помрчини, а у загробноме животу спремају јој вечну осуду и вечне муке. Снажни утицајп Семита, који на свако представљање човека у уметности гледаху са гнушањем, учинили су, те се ни византиска црква није могла помирити са уметнпчким делима, у којима беху извајани Христос, свегитељи и остали Божији угодници. Предетављање тела било је стога у цркви мрко погледано. Откако се хришћанство уведе, није било ни једнога уметника, који још од најранијега детињства не би слушао о страдању сина Божија и о зауздавању телеснпх потреба. Све ово морало је створити еасвим другу основу за представљање човечијега тела, него што је то било код уметника Старога Века. Кроз цео скоро Средњп Век наго је тело схватано као знак беде или као нешто сасвим необично. Христос на крсту представљан је наг, јер се нагота схватала као знак патње, као неиравда, коју људи наносе Спаситељу света. И грешници у иаклу предсгављају се увек наги, док су праведници свагда обучени, кад су већ прекорачили праг рајских врата. Отуда се може мирне савести рећи, да је скоро цео Средњи Век био изгубљен за статуу, за нредставу човечијега тела. У томе погледу он би се одиста могао обележити као seculum obscurum. Ну ипак оно, што је антички свет бпо створио, није никако могло за навек ишчезнути. У Средњем Веку ступају на иозорницу нови народи, који беху управо придошлице. Они се наједаред нађоше у средини једне огромне културе, која им је импоновала. У свима пронзводима свога духовнога живота њима је као сталан образац остао антички свет, на који су они бесирекидно погледали. Средњевековна уметност скоро и није ништа друго до аеимилирање античке уметности од стране нових народа. Ну у рукама ових нових народа уметност се беше иотпуно подетињила. После једнога моћнога цветања, које је уметност у Старом Веку била доживела, настало је оиет доба почетака, експеримената, доба детињства и невештине. Ну после читавога низа средњевековних списа, у којима je човек схватан само као нека врста ствари, која тек у загробноме животу има неке вредности, ирви пут се у праскозорју периоде Ренесансе човек открива као биће, које осећа и мисли. У XV веку почиње у уметности да се нарочита пажња поклања људској фигури. Слично племенитој тежњи