Delo

104 Д Е Л 0 Ну уметник је као модел имао, поуздано, пред собом нага тела. Нага фигура беше за оно доба код северних народа нека врста тајне. Отуда би се Ванајкове студије нагога тела могле упоредити са једном научном експедицијом у непознате земље, и ако је требало људима само свући хаљпне, иа сликати оно што се види. Наге фигуре Адама и Еве оличавају нам уз то идеал лепоте онога доба. Лепотицом је могла бити проглашена само она женска, која би имала дебео трбух, узана плећа, дуг врат и веома високо чело. Код Еве се сретају сви ови захтевп за лепоту. Исти идеал женске леноте излази на видик у портретима италијанске ране Ренесансе. За жене тога доба у Италији није било веће лепоте него да могу показати бело, високо чело (la fronte superba). Да би се добила пространија површина чела, женске су власи од косе напред кидале. И чувена „Мона Лиза“ Леонарда да Винчи долази у круг ових портрета. Разлика, која се осећа између XV и XVI века италијанске Ренесансе, нарочито је уочљива на пољу уметности. Преображај се извршио и у идеалу о лепоти као и у идеалу о форми. Укусу ране Ренесансе, која се поклапа са XV веком, годиле су неразвијене форме, витке размере и одвећ покретљнви удови. Неспретна грациозност младих година; покретп у линијама, које боду очи с-војом неспретношћу, имају за рану Ренесанеу више чари, него заобљене, пуне форме развијена тела и мпрна, лепа линија, у којој се креће тело у пуноме расту зрелих година. Донателов Давид, као и онај Верокијев, још су доста мршави; форме тела се јасно и оштро издвајају једна према другој; једна је рука подбочена, те сасвим неспретно искаче лакат у страну н шиљаст је. На супрот овоме ћошкастоме, неспретноме, и раскреченоме, у уметности XVI века преовлађује у покретима ритмична курва. Оштре форме зглавака нису више у складу са појмовима о лепоти. Сви делови тела добивају пуну форму. Први захтев за лепоту је заобљен торзо и зашфугљена, широка бедра античкога идеала. Око хоће да се наслађује пространим и мирним површинама. Ваља се сетити само обеју на далеко разглашених фигура Микеланђеловнх из капеле Медичиа у Фиренци, које се обично крсте као Зора и Ноћ. Код ирве видшмо окретање главе; видимо пресецања, која наступају подизањем колена; код друге запажамо на све етране кретање површина у најразличннјим