Delo, 01. 01. 1910., S. 411

404 Д Е Л. 0 he ово веровање поделити. У свету постоји једно море„ тајни,. за које су, на против, многи веровали и верују да га они својим духом могу пребродити а да не потону. Мало he се наћи трезвених мислилаца, који he ово веровање ^више ценити од. оног будистичког. И Његош га више не цени. За сва тврђења мудраца о положају човека у овоме свету он има једно болно „Ах!“ на првој страни „ЈТуче Микрокозма“. Овим уздахом из* ражена је његова сумња у сва та исто толико несигурна колико и смела тврђења, и његово тешко страдање од печалне тајне. Сумња песникова иде до агностицизма: „Овога су у гробу кључеви.“ (ib.) Ову сумњу пројављује песник исто тако изразито у погледу сазнања спољашњег света као и у погледу људске судбе. Игуман Стефан се пита: „је л’ истина е ово овако ,,ал’ нас очи сопствене варају?“ (Г. В.) То јест, постоје ли ствари како их ми опажамо и сазнајемо, или је природа снабдела нас чулима несавршеним, која су нам довољна само за живот и за приближно оријентисање у њему?' Да, још више: постоје ли ствари у опште? Да ли су оне „сна људскога ђеца ал’ очеви?“ (ib.) Да ли један реалан свет даје садржину нашем духу, или наш дух рађа, пројицира! један нривидан, идеалан свет? Није лп човек ништа друго до „тварца једна те је земља вара?“ Земља може да вара човека, или за то што у опше не егзистира, или за то што не егзистира таква, какву је ми нашим несавршеним чулима опажамо. Било, дакле, да је свет отац или дете наше свести, у оба случаја ми можемо бпти преварени у њему онако исто као што се у спу варамо. За то игуман Стефан и назива садржину наше свеети деградирајућим именом „сна.“ Он не каже нпр., да су ствари „ д у х а људског ђеца ал’ очеви“