Delo, 01. 01. 1910., S. 412

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 40б како je могао казати да није намерно хтео да потцени људско знање, но „сна људскога ђеца ал’ очеви“. Човек мора да се замисли пред овим стихом, хтео не хтео. То је једна од оних фраза Његошевих, пред којима човек остаје нем као пред једним изненадно отвореним алнискпм пзгледом. Човек гледа и диви се, и опет гледа и још више се диви. Овај син Црне Горе и црних брда, који никад није доцирао философију, сем у перипатетичким препиркама са Чубром Чојковићем, проницао је до дна сва питања, око којих се парбе философи од памтивека. Но не само што је наш философ-песник умом проницао у дубине главних философских проблема, него је — још једном то да поновимо — душа његова страдала под теретом њихове нерешивости. Фантоматичан му се свет отуда причињавао, и у том фантоматичном свету, где је свака ствар једна лепа и горка бајка са седам печата, фантоматичан и сиромашан син човечји „у ћескотном храму своме“, у изгнанству, у забораву, у сну, не познавајући ни сам себе ни свет око себе. У сну! „Људски живот сновиђење страшно: „човјек изгнат за врата чудествах, „он сам собом чудо сачпњава.“ (Л. М.) Човек је у свету пуном чуда, и он је једно од тих чуда. Ова реч ч у д о изгубила је много од свога угледа, скривајући собом често неразум или ниски интерес, но време је да се она рестаурира. Људи без предрасуда мисле већ да свет нема бољег синонима од ч у д а; да, и човек исто тако као и свет. Научници подозревају песнике због овог израза. Они се боје да се овим изразом њихови успеси не омаловажавају. Како? Нису ли баш научници открили више чуда у свету но песници и философи и иророци укуино? Није ли свако научно дело збир и опис невероватних и неслућеннх чуда? И не осећате ли ви, господо, да са сваким новим научним открићем свет постаје за човека веће чудо? Од свих чуда човек је сам себи највеће чудо. Његова телесна и духовна организација, његов однос према свету, цела драма његовог живота — све је то тако обично, кад се човек навикне да о томе не мисли, и тако запренашћујући чудно