Delo, 01. 01. 1910., S. 415

408 Д Е Л 0 „ниже скота ставља „ум га онет с бесмртнима равни“ (ib.) У м о м се човек одлпкује од своје не-умне околине, умом он господари ириродом. и ако је „најслабија трска“ њена. Но гле, ово превасходно добро, употребљено што се најбоље може, место да изведе човека из његовог кобног сна на светлост, топи га „у сна царство тврђе и мрачније!“ Мисли се рађају у нашој свести, здраве се и размимоилазе се. Тако је наша свест само моментални rendez-vous наших мисли. Мисли нису тихо иристаниште, које је човеку дато да се склони од бура живота, но оне су баш та велика, неумирљива бура, од које човек у својој тежњи ка срећи највише пати. Његош је то знао најбоље „Мисли су ми бура јака, „са мном чине валовање, „нагоне ме напред пливат, „но како ћу водом одпт, „кад у руке весла нејмам, „већ сам дужан стојат тужан „у смртноме чамцу малом“ (Ц. П. „Црногорац Богу“) Он је преживео „духовне најстрашније буре“. Он је њих преживео, но оне су њега на джи веле; оне надживљују безбројне генерације људске — тако су оне жилаве — и беснеће, на сву придику, докле се на животном океану и један у м н и човек „у смртноме чамцу“ буде носио. Кад и овај ultimus Romanus потоне у бескрајни океан, тада ће нестати на земљи и „духовнпх најстрашнијих бура“ и земља ће тада међу звездама носити мање достојанства но и мање неблажепства. (Претпоставимо, да се тада певац удостоји славе наслеђа човекова као по начелу за то најдостојнији и најподобнији сходно селекциснистичкој теорији; survival of the fittest! — Тада би он тек с гордошћу држао да сунце рад њега исходи и сва природа рад њега иостоји. Само би се забринуто и кандидски нитао; Ако је овај свет по милости и доброти Божјој створен, нашто ће тада кобци у њему? А ако би кад дозрео