Delo, 01. 01. 1910., S. 414

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 407 „ах, његове преварне надежде! „он је тада себе утопио „у сна царство тврђе и мрачније „и на нозор страшних сновиђења“. (ib.) Ово није ни цинични песимизам Бајронов, ни себични песимизам Шопенхауеров; ово је трагични песимизам великих пророка, великих људских душеионечитеља, који гледају на човечанство као на лутајуће стадо, а на себе као на позване да то стадо изводе на ирави осветљени пут, но без довољно снаге да то чине. Његош није био ни један сензациони лорд-авантурпст, без икакве обавезе, сем обавезе служења своме срцу, нити један човекобојажљиви философ, затворен у четири зида, упражњавајући култ двама идолима, себи и својој доктрини. Он је био један од „моћних овога света“, којима је много дато и од којих се двапут толико тражи, кнез и двоструки господар људи: господар душа и тела својих поданика, или тачније, двоструки слуга људи: слуга душа и тела својих поданика. Сваки његов поданик гледао ,је у њега. А он? Где он да куца, где он да нште? Он није имао куд да гледа нада се. Да се узда у физичку номоћ људи, засновану на сродству и пријатељству? — он је зарана увидео узалудност тога. Да се узда у мудрост мудрих? — не, код њих он није могао наћп ни охрабрења ни светлости, јер и њихова је сва мудрост као и његова сопствена била само „кроз мраке жедно тумарање“. И овај сиромашни млади кнез с цетињскога поља, који се по леиоти и мудрости могао равнати с најленшим и најмудријим у свету, осећао се убитачно усамљен. Он је себе видео на висинп између које н неба није било посредника сем ћутљиве стихије. Над њиме „ћутљиво небо“, под њиме неразум и неблаженство! Трнов венац на глави и тешки крст на леђнма! То је био његов владалачки орнат, под којим је он корачао кроз живот као путник кроз пустињу, као „сирак тужни без нигђе никога.“ Каква трагедија! Како дубок, искрен, разумљпв песимизам њенога јунака! Ainsi toute notre dignite consiste dans la pensee. Његош мисли као и Паскал; све остало човека