Delo

452 Д Е Л 0 туре нашег народа? — Треба само загледати у станове, у простирку и покривку, у храну, пиће и начин живота нашег народа, па ће испасти јасна слика злог стања просвећености нашег народа. Не може ни бити говора о просвећености једног народа који је за 100 година свога државног живота отворио само 1200 школа, и дотерао проценат писмености на 10 или највише 15. * ^ % Сад да се запитамо: ко носи моралну одговорност за ово бедно стање просвећености нашег народа, да ли народ или интелигенција? — Народ не зна, није свестан и још не може, у маси, да схвати значај школа. Према томе, он испада из одговорности, остаје само интелигенција, она је прави и једини кривац. Р1нтелигенција и то крупна, која је носилац државе и просвећеног друштва, носи страхотан грех и срамоту за овакав немар према својој земљи и своме народу. У колико је неко на вишим лествицама државног или друштвеног позива, у толико носи на себи већи прекор. Интелнгенција је судбину школа предала у руке неписменом народу; она је основну наставу толико оптеретила да је од школа направила интелектуалне касарне, где се дечији ум не развија, не усавршава, већ физички замара. Једном en masse неписменом народу треба школе, у почетку, тако уредити, да дају оно што је најнужније, а то је разумно читање и ио мало писање, јер је прво много потребније од другог. Тек доцније, школе би се, са развитком друштвених потреба, поступно развијале и усавршавале. Преоптерећеност у основној настави изазвала је тешкоћу у лиферовању кандидата за учитељски позив. И ту се много тражи и тешко до овог позива долази. Зато нам је и оволики број школа или празан или попуњен провизорним снагама, које ће их сутра напустити. Ми свуда сецујемо са девизом: све или ништа! Ни Норвешци не излазе из школе потпуно просвећени, то се постизава доцније, у животу, читањем. Код њих свако село има библиотеку, а код нас се тражи: да свако дете, из основне школе, изнесе у својој глави библиотеку, која ће му служити кроз цео век. Последице те наставне оптерећености већ су свима познате — дете, кад изађе из школе, са грозотом се сећа књиге која га је за 4 године мучила и кроз кратко време оно се враћа у потпуно неписмено стање.