Delo

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 73 највеће ирозоре баш на оним одајама где су су највеће тајне, једино нред сунцем малене, најбрижљивије у тами скривале. Време је учинило од тога замка оно што и од свих осталих замака чини од кад се време иочело носити с људима и њиховим творевинама. Оно је створило од њега мал’ не једну рушевину, која с дана на дан све више оправдава то своје име. У тој рушевини, као и у многим другим рушевинама, ипак има жнвота. Само ту не живе више патриције но парија, која нема ни воље ни моћи да зида себи ново обиталиште, и којој импонују димензије и старост овога замка. Ту, у натрицијској прашини, међу нагриженим посуђем, зарђалим оружјем, измољченом свилом и кадифом, међу хромим столовима, међу књигама оседелим од преживелости и нухора и посрнулим олтарпма од дугих и разуму недоступнпх молитава, ту налази себп хране сиромашни дух и богата машта парије. За људе од духа и од свога времена овај трошни замак, олепљен и ишаран бојама плебејске маште, нема друге вредности него ли остали антички споменици за уметника, или остали фосили за научника. Тако мисле многи наши савременици и, мислећи тако, нроводе свој живот у самообмани, да нити је, дакле, религија нешто друго до она.ј стари посрнули замак, нити ко религију потребУЈе — баР данас не — осим парије, која се у недостатку бољег духовног обиталишта, склања под преиукле сводове стародревног замка својих отаца, на чијем је огњишту ватра одавно утуљена, претрнана силним пепелом. Кад би у истини то била религија, у што су уверени ови људи, код којих је самообмана заузела место истине, онда би се могло помислити, да ће наше столеће поред других слава доживети и ту славу, да присуствује погребу једне моћи, која од постања људског рода није имала успешног такмаца. Но за том мишљу дошла би одмах друга, да бп већи од славе био срам нашега столећа, што би се у њему спустило у гроб више од половину импулса, и то од бољих и племенитијих импулса, људске културе. Срећа је што наше столеће, као и ниједно друго, не може доживети ни ту славу ни тај срам! И оно ће, као и сва остала столећа, морати наслеђене животне моћи наше расе предати својим наследницима, јер ни по чему се још не да закључити, да је крај света близу и да су животне моћи човечанства почеле једна за другом да силазе у гроб.