Delo

РЕЛИГИЈА ЉЕГОШЕВА 75 ја могу да мислим о свом умрлом брату и ирп том да осећам жалост, па то ипак пије религија. Но ако ја мнслим о свету, о томе шта је и шта вреди свет, п ту мнсао пропраћам неким јаким осећајем, онда ја имам релнгију. Примитпвап човек мисли да су сви предмети његове околине — а то је његов свет — настањени злим или добрим духовима, и при том oceha страх или радост. Будист мисли о свету, да је овај само један привид, коме је Нирвана почетак н крај, и при том осећа дубоку мизерију своје лпчне, као и сваке друге, егзпстенције. Јеврејин верује да је Јехова дародавац живота и осећа се као презадуженп дужппк или слуга његов. Деист мисли да провпђење мудро управља светом, водећи га добром циљу, и при том је захвалан и одан томе провиђењу п радостан у радости и патњн живота. То је његова религија. Религија, дакле, може тек онда постати, кад се мисао о свету удружи са емоцијом, коју та мисао производи. Сама мисао за себе (Хегел) или сам осећај за себе (Шл ај ермахер) не чине још религију; гек кад се обоје комбинује, т.ј. кад мисао изазове осећај, рађа се религија. Но као што деца често завладају својим родитељима, тако и релнгија, и ако секундарна по пореклу, завлада често и интелектом и осећајем, дајући нравац и форму обојем. Ово није случај код свих људи, но само код оних који су стално религиозни, пошто се сви људи могу поделити на моментално и стално религиозне. У прве спадају они, код којих се ретко или врло ретко јави мисао о свету, која се споји с нарочитом емоцијом. У стално религиозне људе долазе они, којима религија тако преовлада, да даје сталну директиву и њиховим мислима и њиховим осећајима. Овакви су људи у мањини у свету. Но и ова мањина има два логора: једно су егзалтирани фанатицн, а друго су пак узвишени представнпци религије, којих је тако мало, међу небројеном масом сувише мало или сувише много, вернпх, чија је вера често пута најбољи аргуменат безверја, као што је мало правих песника међу небројеном масом сувише мало надахнутих и сувише много претенциознпх поета, чија је поезија најбоља агитација за прозу. У ред ове последње, одабране, мањине стално религиозних људи, који се могу назвати просто: нреставннци религије, можемо ми Срби с поносом уврстити и владику Петра II Његоша. Он је сам себе већ у ту одабрану мањину уврстно, нама не остаје друго, до да констатујемо и признамо. Он се успео