Delo

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 83 Па кад наша машта. која не допушта себи никакве границе у малању, продуцирању и комбиновању, не достиже ни издалека чудноватости природе, како ли he је достићи наш „чисти разум?“ Никако; пошто он себи не допушта лиценцију маште, то он не досеже ни докле машта, камо ли he досегнути докле природа. „Чисти разум“ није никад — и неће ах! никад бити — готов с његовим ситним, претходним испитивањима, која би нас могла уздићи до једне неоспорне, солидне мисли о целини. Он опрезно проналази стазе, које би нас из таме нашег бића на светлост извеле; он граничи и разграничава, класификује и детаљира, поставља белеге и куле светиље, и, једнога дана сав тај свој труд уништава једним потезом, кад стави све уређано и пронађено под нож своје сопствене критике. Никада стога тај критички разум и не долази на мисао, или кад дође он се трже од мисли, да је природа поезија, а сви научни закони, које он проналази, само закони техничке стране те поезије. На ту мисао долазе без страха само уметници. На ту је мисао и Његош дошао; дух његов живео је и хранио се том мишљу. Природа је поезија. Све што постоји и како постоји јесте савршена поезија једног савршеног поете: „Све дивоте неба и небесах, „све што цвјетом лучам свештенијем, „мирови ли ал’ умови били, „све преласти смртне и бесмртне „што је скупа ово свеколпко „до општега оца поезија?“ (ib.) У свакоме лету кроз васиону за својим светлим путовођом наш песник је видео њеног творца где ]е „творитељном зањат појезијом“. Бог пева — дакле ствара, и обратно. Бог ствара као песник што саставља песму. Делање Божје то је поезија, дело Божје то је песма — не .једна песма, но све и једна. — На овој песми Творац ради вечно и у њој ужива вечно. Па ипак та песма није недовршена; на против, она је увек довршена и савршена; дух је њен увек неизменљив, јер то је дух савршене поезије; форма њена је увек друга, увек нова, но једно је у тој форми постојано, и то је савршенство њено у сваком моменту. 6*