Delo

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА 85 „Будалама кад би вјеровали „појете су покољење лудо“. То је клевета, или бар у већини случајева то је клевета. Поете нису једно лудо покољење, но посланпди Божји, који с Богом опште, који су „ближе Бога и чудествах“, који су да се изразимо Једним старим добрим, но не мало дискредитованим изразом — посредници између Бога и људи. Поетама и кроз поете говори Бог. Божанске тајне, тајне природе или нашег живота Бог открива само поетама: „Свемогућство светом тајном шапти „Само души пламена појете“. Његош редуцира број песника на бро.ј „пламених“. А овај број је врло мален. Од Хомера до Милтона нема много великих штација; од Милтона до Његоша има их више, јер је и светски „грмен“ постао већи, те су више лавова из њега могли изићи. Но осим великих штација, има веома много постаја на којима се понекад понајвише пишти, звижди, шишти, дими и на којима се путник задржава и преко своје воље, с досадом и срдњом, као увек кад човек путује теретним возом. Стога путник, који путује кроз светску историју треба да узме најбржи воз, који се задржава само код осветљених, пламених станица, и видеће да неће осетити досаду ни терет, задржавајући се код њих. Но зато треба бити богат. А Његош је био богат. Његош није био један од оних несрећних људи, који се зову литерарни критичари, који су обвезани да се увек возе тромим теретним возом по историји поезије, т.ј. по исторпји живота, и који од дуга пута и умора почну најзад себе заваравати уобразиљом, која им мале сеоске постаје претвара у велике варошке станице, а све досаде тпх малих постаја у права задо* вољства, достојна да се другима сугерирају. Ови људи су слични ономе сужњу Дикенсовом, коме су давали само сув хлеб да једе, а он, да не би јео сув хлеб, досети се, те је од хлеба прстима правио облике риба, пилића, јабука и свега онога што је желео да једе, па је то јео с „хлебом“. — Његош хоће да зна само за пламене поете, који су као моћна сунца, око којих гравира безбројна сунчана прашина. 0 изванредном пореклу ових великих поета вели Његош у „Сјени Александра Пушкина“: