Delo

86 Д Е Л 0 „Над звезданим многостручним сводом, „Над домаком умнога погледа, „Под духовним небосклоном неба, „Гдје се млада непрестано сунца, „Пскресана руком магическом „Општег творца сипљу ројевима: „Тамо се је твој гениј зачео „И пјевања миром помазао.“ (Ц. П.) За то: „Званије је свештено појете, „Глас је његов неба влијаније, „Луча свјетла руководитељ му „Дијалект му величанство творца“ (Л. М.) Поета је прави божји свештеник; његов је позив стално величање творца; он је надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље. Дух поете одрастао је или на Олимпу, окупан светлошћу и нектаром, ако се поета зове Гете; или у мрачном Тартару, ако се свештеник божји зове Леопарди или Де-Вињи; или пак под тамно-плавим небом као у Арабији и на погледу домовине Данте-а и Гундулића, ако се оваплоћена луча микрокозма зове владика Његош. Има, дакле, песника блажених и неблажених као и богова или анђела; но то овде није главно. Главно је да има људи и песника, и да ови последњи најближе стоје творцу света, пошто се и творац света и песници занимају истим послом, поезијом. Људи и ствари су само слогови или стихови велике васионе песме, песници су нешто више: они су, да, песници а не само иесма; они стварају, а нису само створени. Песници су једини у стању да читају јероглифе природе; они их једини читају и виде, да је природа песма. То научници не могу. Научници виде слова, но не виде реч; они не виде шуму од дрвећа, не чују музику од појединих тонова. Научници нису песници, но људи. А бити човек није ништа особито; особито ie бити песник. Знати читати слова није никаква реткост; читати и разумети песму света, то је реткост. Да Његош оволико уздиже песника над обичним људима, то долази од његових схватања природе као поезије. Овим