Delo

Б Е Л А Ј 89 по туђим баштама и авлијама, те купио старе криетнне н кошћурине свакакве и трнао пх у своју голему, дугачку, закрпљену врећу, коју је увијек носио уза се и, са поносом неким, назнвао је својим дућаном. Узгред је и разговарао са радозналим женама и саопштавао им дневне новости и сптне и крупне, и замишљиве и незамишљиве. Обилазећи једну махалу распнтнвао је и сазнавао: шта се све у њој обпчнијега или необичнијега догодило, а то је кашње причао, разносио по другим махалама. Зато су га све жене, — без изузетака, — и примале радо п чашћавале га увијек и кахвом, и ракпјом, п вином, и духаном. Чим би се, са својом врећом, помолио у авлпји, све би засјеле око њега у полукруг један, — оставивши све послове п мале п велике, — и, прекрстивши ноге и прнсркујућп кахву, наговарале га да прича, па ако ни о чему другом, а оно барем о псоглавпма руским, којпх има читав милијун, — са једним једптим оком на врх главе п са гвозденим мишицама, — те, ако „свијетлој Русијп п светом православију“ до невоље дође, који ће покорити све „враге и супостате“ п освојпти свпјет „од једнога ћошка до другога“ ... Једино им криво и неповољно бпло, што Јово није знао своје приповпјетке лијепо окитлти и допунпти, како се то свуда обичава, него је све прпчао сухо, просто и право онако, како је гдје чуо пли видјео. Чак је бпо толико тврдоглав, да није хтпо нп њихове допуне усвајати, па макар како лијене и замишљиве оне бше. Тако, на прпмјер, ако је впдио учитеља Стев}' гдје пролази поповим сокаком, оне су листом наваљивале да се чпсто изјаснп, управо да допуни: како учптељ није џаба пролазпо, него је, спгурно, стајао и на иоповим вратима и забављао се с попадпјом. А Јово то никако нпје хтио признати, него би, мргодећн се, почео се још п опирати и инадити се помало. Ииак то ништа није сметало да жене саме своју допуну унесу и да, кашње по комшплуку, Јовину нрпчу, много опшнрннје и у сасвпм другом облпку, препричају, иозивајућп се, наравно, на њега као на главног свједока п непрестано истнчућп: како он никад не лаже и како вјечпто чисту истпну казује... Тако је, ето, Јово бпо једна позната п омиљена личност у свпма махалама н тако је он гонпо свој мало чудноватп „посао“ за којп, по срећп његовој, није требало ни капитала каква, нп снаге, ни иамети.