Delo

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ II СТУДЕНТИ 433 ратуре свију времена и свнју народа. Садашње књижевности су нацпоналне и друштвепе књижевности. Руска поготово. Нешто због својих злих прилика, нешто због јединствених својих талената, избацилн су Руси масу друштвених и пндивидуалннх ироблема, п тужним али профетичним тоном расправљају можда патегнута и силом створена, можда нонекад непотребна и ueакутна пптања, али свакако питања која по својој концепцнји, групнсању и пласирању занимају и привлаче цео свет. Део свет ослушкује хоће ли руска степа проговорнти. — У земљн црне реакцнје, где се гоњењем иочинпла највећа злочпнства над човеком, морало се нитање човека, поред свега и против свега, ексклуаивисати и постатн тако рећи искључивим мотнвом новије руске књнжевности. Етичка жнца целе те литературе јесте страсно тражење чистог и неиоквареног човечанства. Руси слепо верују да то непокварено човечанство, ма колико блатом укаљано, постоји, и да се ничим не да збрисати. Широм руске књижевностп се пропагнра светиња пропалих људи, и то крнвих и невиних подједнако. Тинично је код њих да пз кала покварености покуља млаз најчистпје хуманости. Сасвим неваљалог човека нема. Пуни порока н највећи злочпнци, свн су они Блуднп Синови и Магдалене, и после најстрашнијих оргнја и грехова долазн јасно и немнлостиво загледање у провалије неваљалства, и долазн упутрашње очишћење. Руси су најјаче осетили да несрећа освећује, они су први угледали над згаженим људима отворено небо, они су први казали грешнику да врлине и греси нодједнако силазе с човеком у гроб. — Огромно и неопнсано утпче на младе читаоце кад у руској књижевностп ирвп нут нађу уважење нстинског живота, и кад на основи тога уђу у просту естетику руске уметностп, која се већ тако давно престала ноштапати туђпм штакама. Њима је као да су се окупали у аждајиној крви, и као да су постали бољи, јачи и праведнијп него цео остали свет. Али заузимајући се за човека и за његово добро, руски писци, а нарочито најмлађа генерација, није у целини добро организовала свој рад. Достојаиство човека нико није више издигао него они. Хиљаде младих лешина су градиле и граде и данас оне крваве руске степенице, но којима се пење у впс достојанство свију људи. Али је најмлађа књижевна школа тражнла угњетача човекова више изван њега него у самом њему; н отночела је битка човека против човека, место човека против себе сама. Дело, књ. 57. 28