Delo

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ II СТУДЕНТН 437 родне масе. Одвпше много наглашују душу нижнх елојева; алп је са исихолошког и уметничког становишта п половина од тога диван докуменат, како и у зликовачком гаду има мисли и •осећаја, који садржавају услове измпрења и опраштања. На тај начин онда Поштенн Лопов Достојевсков ужива много више студентских симпатија него ма која благородна и одвнше православна фнгура руског живота из онога доба. Руси, који су ннхилизам и апсолутно царство разума тералн до оне нознате математске формуле, тп Руси, више него ико, не могу да ра-скрсте са Гетспманнјом и Голготом. Поред Чезара Ломброза н руска литература има много заслуга што су психијатрп ушли у школе и у криминалне нроцесе; Руси придикују најшпру индулгенцнју, п уче нас да у својој нропасти гледамо смрт разбојнпка, а у туђој распеће Христа. Мучећи се да пстерају ђавола из себе, распињући се без позе и натоса целог века па крст, Руси су преорали сву своју душу, и иостигли једну моралну супериорност која се тако рећи с освећеношћу може сравнитп. Та је освећеност руског народа сложен појам из умиљатостп, смирености, трпљења и одсуства мржње према угњетачу. Говори се да ту скрушеност не треба узимати искључиво као врлину, јер њени корени улазе и у зле карактерне црте рускога народа. Спомиње се руска скептична философија, тромост и навика на зло. Може се додуше дискутовати о ouoj пзнекад блесастој покорности руског човека према судбини; али је сам факат, да руски мужик, онај мужик који ни прошлости нема, јер су га заборавили нри последњоЈ ревизији душа, да тај сељак под тпранијом и ионижењем крепоснога нрава није почео уједати и нпје ностао горила — тај факат је светлост која домаша крајње граннце мислећег човечанства. — Руска скрушеност није извештачена. Руси су они људн који на скелама залеђених и немнх спбирских река остављају памет, ио леденим тундрама и Сахалину сеју своје кости, и силом својпх мисли савлађују своје страшне доживљаје. Као контраст Ничеовој философији силе и моћп Руси пропагирају философпју скрушености; али не као философију немоћи него као философију надмоћп. Животне су спле у Руопјн без сумње сурове, али из њиховог сукоба са рускнм самосавлађивањем рађају се познтивне и велике идеје. Јер кад човек силом мисли ностпгне скрушеност, он је победио све и јачи је од свега. Скрушеност је једина сила која подједнако