Delo

466 Д Е Л 0 његовог извођења, одмах су се внделе зпатне разлнке у иогледнма и мишљењпма. Док су једпн делегати билп за то, да се заведе такво изборво суђење, које би обухватило велпкп број држава и тпме тако pehn обезбедпло трајни мир, дотле је друга група држава, на нрвом месту Немачка, пзјавила, да тако шнроку примену обавезпнх изборннх судова ue може да нрими. По мишљењу пемачког делегата, баропа Маршала, треба остати при ономе, што је утврдпла конвенција од 1899. године, то јест, оставитп поједпнпм државама да између себе закључују посебне уговоре о обавезпом нзборном суђењу. Пзмеђу две државе нпје тешко увестн обавезно изборно суђење, јер су познати конкретпн фактори, који могу довести до сукоба, тако да је сасвим могуће прецизно одредити обим и домашај копвенцнје. На против, кад уговор треба да се простире на већи број држава, пема се конкретних чињеница, тако да се мора употребити једпа општа и неодређена формула, која по мншљењу Маршалову, не би имала стварне садржине. То би била палата са леиом фасадом, али у којој нико не би могао становати. Преко ове несагласности прешло се и у поменутом одбору А, састављеном из представнпка осамнајест држава, па је почет претрес поднетих предлога у појединастнма. При томе је на првом месту одбачен нредлог дански, пошто се њиме уводило апсолутно обавезно суђење без икаквих ограничења, а распиложење је ксд делегата било такво, да се на нријем овог предлога није могло мислити. Од осталих предлога главну су пажњу привукли предлози Португалпје, Шведске, Србије, Енглеске и Сједињених Америчких Држава. Они су били слични међу собом и имали су то заједничко, што су у принципу уводили обавезно изборно суђење, са извесним резервама, али су набрајали и већи или мањи број спорова, у којима би изборно суђење било апсолутно, без икаквих ограничења. У појединостима пак било је разнике. На дпевни ред први је бпо истакнут амерички предлог, који је био најопсежнији и који је у главпом обухватао све сличпе предлоге. При дебатовању о том предлогу примљена су у начелу ова два принципа: 1. да се има увестп обавезно изборно суђење за све спорове правне природе, који не доводе у питање ни битне интересе, ни зависност ни част једне државе; и 2. да се оставп свакој држави право, да она сама оцењује да ли је један спор такве природе. Трећи принцип, који је требало да буде круна рада и који се имао састојати у томе, да