Delo

IIOCJIE ОПРОШТАЈА 127 чудо; он се наситио оне друге. Видећеш касније, Виторија, како се мушкима брзо досади њихова најстраснија љубав. Ма рија... Гваско, да, Гваско, тако је, рекоше ми да је била дивна, веома заносна жена, и да је Марко лудовао за њом. А сада се излечио. II њене испитивачке очи, које су читале на тисућама лица, у тисућама срдаца, у тисућама душа и којима је живот пове* равао своје највише и своје најдубље тајне, прочиташе на Виторијином лицу дубоку, мученичку и неизлечиву сумњу. Отмепа старица намршти мало лице, када спази ту прикривену и болну истину. Она омахну главом. — Ти не верујеш у то исцељење? Тебе мучи страх од нрошлости, кћери моја? Твоје прве брачне радости отроване су? Видећи да је погодила, да јој је та стара жена завирила у најскривенији кутак срца, лице Виторије Фиоре се снужди и она затвори очи, као да је изгубила свест. — Шта је, шта је? — рече јој јачим и оштријим гласом војвоткиња од Алтомонте. — Зашто се стидиш признати ми своје патње? Да ниси, случајно, бојажљивог карактера? Да немаш, може бити, љубоморно и затворено срце? — Да, да... — промрмља слабачким гласом Виторија. — Онда ти себи припремаш жалостап живот. Бојажљивим карактерима, љубоморним и затвореним срцима суђено је да увену од туге, да пресвисну од бола, а да то нико не види. Буди одважна! Савладај себе и своје мисли, ако су оне достојне да их људи чују и разумеју, искали своја осећања, ако су истинита! II стара жена ностаде још свечанија. Чинила се израз суште врлине и племенптог живота. — Ах, не могу, не могу! — узвикну Виторија и метну рубац на уста, као да је рада да себи спречи говор. — Зашто не можеш? — Зато што га волим! — рече Виторија дрхтавим гласом. — И он тебе воли, мислим — одговори војвоткиња, чије лице беше опет постало хладно. Ох, како ли је болно, збуњено, преплашено погледала у очи војвоткињу од Алтомонте! — Ти не верујеш да те он воли? — наваљивала је дама. Раширивши руке, млада жена одговори понизно и тихо: — Не знам; не знам.