Delo

128 Д Е Л 0 — Ти вараш саму себе — рече полако велика дама. Тн сп Марку драга. На лицу нлаве жеие оцрта се велпко разочарање, разочараље номешаио са зебњом н тугом. — Зар ти то ппје довољно, Khepn моја, што сн му драга? Шта xohein више? Шта захтеваш, шта желиш, шта тражиш? — Ах, баба, баба, — усуди се oua да изустн у болу те породичпе речн, — ја хоћу да ме оп воли, да ме воли љубављу, жарко, страсно, као што ја волим њега! — Укратко: као и опу другу? — Као н ону другу! — усуди се јадпица да нризпа. — То ннје могућно — рече војвоткиња од Алтомопте. — Нпје могућно, ннје могућно? — п мале стиснуте ручице обузеше грчевн. — Тако је! Марко према теби не може осећати праву и снажну љубавпу страст, и ти то не можеш од њега изискивати. — Алн загато? Али зашто? Нисам ли млада? Нисам ли лепа? Ннсам ли његова? Не обожавнм ли га? — Све то не помаже. Знај, кћери моја, да човек никада не може осећати две љубави једну за другом; да има створења, која једва дотерају до једне; да има много, врло много створења, која пису никада осећала ни једну, па чак ни утвору од љубавп, чак ни сенку од љубави. Љубав је, као што видпш, један изузетан случај; она је изван живота. Скрушена, бледа као крпа, слушала је несрећна млада тај глас којп јој се чињаше глас њене судбине, озбиљан, пун истине глас, глас који се чинио свиреп и био свиреп, али чија је свирепост имала у себи један виши и добар разлог. — Уосталом, ти не би требалс да се тужиш. Касније, када будеш паметнија и мирнија, видећеш како је то велика реткост да човек букти љубављу у срцу и чулима према жени, коју узима. Људи се жене, готово увек, да би се смирили, да би се обезбедили од свих љубавних бура. Није ли то исто учинио и Марко? Додаћу ти још, да бих те утешила, да се у оним ређим случајима, у којима се ступа у брак да би се задовољила страст, брак увек свршава несрећно. — Виторија је све то слушала као утучена, не мислећи ништа и не < дговарајући ни речи. — Тако је божја всља — говорила је дубокпм и озбиљним гласом велнка дама. — Хришћански брак, брак, који вера н