Delo

ИОСЛЕ ОПРОШТАЈА 12У црква освештаБају за живот и смрт, не може и не сме да пам служи на то да њиме задовољавамо бурни нламен наших ножуда и наших чула. И кади наступи то стање, онда је оно грех. Ми се не венчавамо ради оног кратковечног заноса, Виторија; Господ нас на то не позива и не спаја у брак, који он благосиља. А када ту свету тајну понизимо до ниске проводње, оида газимо један божји закон — Ах, то је ужасно! то је ужасно! — узвикну Впторија, која је осећала да се гуши. — Није тако ужасно. Буди у браку више Хришћанка него жена; а више жена него драгана. Не падај у гнусни грех и онаку заблуду, да будеш драгана свом мужу! Виторија, Виторија, не спуштај се никада дотле да зажелиш бити оно што је она друга! Увени од туге, пресвисни од бола, али не тежи никада да будеш као она друга! За кратко време издала би се и била презрена. Тисуће жена су нокушале да буду драгане својих мужева, и пале су у замку; друге тисуће ће после тебе то покушати, и све оне, кћери моја, све оне доживеће исту судбину: издаће се и бити презрене. — Али, да ли је свет увек био такав? Хоће ли увек бити такав? А зар вас, вас, баба моја — усуди се да упита Виторнја Фиоре — зар вас није ваш муж ватрено волео, вас која бејасте онако лепа и урешена сваком врлином, богата, из велике куће? Зар нисте ви ватрено волели свога мужа, војводу од Алтомонте? То је оно што зна свак; реците ми, је ли то истина. Дона Ђулија де Маси, војвоткиња од Алтомонте, рођена принцеза ди Кастропињано, омахну лако руком и, први пут, слаб осмејак залебде на њеним уснама. — То је било тако давно, тако давно! — и њен заповеднички глас мало задрхта од узбуђења. — Од оног дана, када ме је први пут видео, па до смрти, војвода од Алтомонте био је према мени увек подједнако нежан, задахнут јаком моралном симпатијом, осећао паспрам мене неку тиху и поуздану наклоност. — Зар ништа више? Ништа више? — Ништа више. — И зар вам је то било довољно, баба моја? — Било ми је довољно; бејах тиме задовољна; захваљивала сам на томе Богу сваки дан; па још п дан данас је то најмилија и најслађа успомена мога већ доста дугог живота. Дело, књ. 60. 9