Delo

130 д к л о — А ви? а ви? како сте га волели? — Као Хришћанка, Виторија, волела сам га пежно, поштујући га, поннзно, верно. — Уар никако друкчијв? Нпкако друкчнје? — Никако друкчпје. — И је лн то било доста вашем мужу? — Нншта друго пије од мене ни нзискивао; увек сам га гледала весела; умро је весео, држећи своју руку у мојој. Млада плава жена, лена, белог лица, ћутала је неколико трепутака; затпм, одлучно, очајпички, диже главу: — Ја нећу никада, никада иматн снаге да сетако жртвујем. — Моли се Богу, па ћеш је имати. — Ко ми је, ко може дати? — Моли се Богу, на ћеш је имати. — Благословите ме, баба — иромрмља јадница, паде на колена пред уважену жену и обори чело. II лице војвоткиње од Алтомонте као да у истини беше озарено неком светитељском светлошћу. Она полако додирну Виторијино чело pjkom и уирави очи у небо. — Благослови, Господе, ову моју кћер; подај јој снаге, па ће се умирити. Затим се њене модре усне спустише на младино чело. Виторија Фпоре устаде; али ни молитва ни благослов не беху је утишали нити јој утолили бол. — Модан, Модан! — узвикивано је са свију страна када је раскошни воз париски с потмулом тутњавом улазио у станицу. — Ах! једва једном стигосмо у отаџбину — рече Марко Фиоре и уздахну, као да му се неки терет свалио с груди. II не сачекавши да му шта одговори Виторија, узе своју суру путничку капу, метну је на главу и изиђе из купеа. — Хоћу ли да изиђем и ја? — упита полугласно његова жена, која га беше стигла у ходнику. — Можеш, ако желиш да мало прошеташ; а ако нећеш, није потребно. Ова станица је тако суморна, тако тужна! — Тако тужна, — понови жена тихим гласом. — Али наша отаџбина је тако дивна! Је ли ти мило што се враћаш кући?