Delo

13*2 Д Е Л 0 мпстерија. Какво уживање, спаватн п јести у дому Фиоревих, у улнцн Бока дп Леопе! Виторпја је иажљиво саслушала цео тај одушевљенн Марков говор, који је додуше бно весео, али у коме беше цеке нотмуле раздраженостн. — Овај пут те је заморио, Марко? — рече она, као да говорн нешто сасвим обпчно. — Физпчкн, може бптп — одговорн он одмах, више учтиво но нежно. — Ннсам више тако млад. — Тридесет две ти је годнне. — Алн сам жнвео много више но што пмам година — одговорп оп искрено. — То je истина — додаде она мирко. — Место што смо путовалн, могли смо отићи у Спело. — Ах, у Спелу није баш најзанимљивије, мнла моја! Видећеш летос. А затпм, зар није био ред, да идеш на леп свадбени пут? — Ја? Ја? — узвикну она задрхтавши. — Ти, дабогме, Виторија. Моја је дужност била, лепојко моја, да те водим на занимљив, дивни свадбени пут; ти си то, радости моја, заслужила. Мислим да сам се добро владао? — Ох, изврсно! — одговори она двозначајно. — Био сам ти добар, паметан, ревносан, љубазан друг на путу? — Да, све си то био, Марко — одговори она хладно. — Јесам ли, дакле, извршио тај део свога задатка, Виторија? Јесам ли га извршио како треба? — Ти имаш зар неки задатак, Марко? Какав? — упита она нешто оштрије. — Онај што ми га је препоручио свештеник у цркви Санта Марија дел Пополо, онај што ми га је поновио начелник у Кампидољу, онај на који сам се сам заветовао... — А то је? — упита она и опет хладно. — Да тебе учиним срећном. драгана моја — заврши он љупко јој тепајући, да би ослабио свечаност речи. — Ах! — изусти само она. — Дакле? Издајеш ли ми то прво сведочанство, госпођо моја супруго? Јеси ли била срећна на путу или ниси? Јесам ли чинио све, да те усрећим?