Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 133 — Чинно си све што год си могао — одговори она брзо, не подвлачећи речи. — То, дакле, значи све, — додаде он, гледајући је. — Све оно што си могао. Он набра веђе и ућута. Ућутала је и она, пошто је окренула главу. А после неколико тренутака додаде он мрзовољно: — Сада сам мало уморан, те ми је мило што се враћам кући. Воз је јурио и јурио кроз поља што се.спуштају ка Сузи, а од Сузе пељу ка Турину. — Јеси ли нисала својој мајци и својој сестри да се враћамо? — упита он расејано. — ...Нисам — одговори она. — Аха! А кад мислпш то да учиниш? — ...Не знам. Нисам била поуздана, да ћемо се вратити... наш пут се могао наставити, одложити... не знам — рече она збуњено. — Онда ћемо телеграфовати из Турина; ту се воз задржава неколико часова — додао је он мало јетко. — Наравно! Наравно! Стићи ћемо у Рим сутра изјутра у десет. — Ах! И покрај све своје необичне снаге у обуздавању себе саме, није била кадра да прикрије израз ужасавања. — Чини ми се, Виторија — рече Марко, који се беше озловољио — да ти не волиш што се враћамо у Рим. Његов глас био је тако неочекивано оштар, да се она збуни. — ...Вараш се... вараш се. — Може бити да се не варам. Све друге жене, напротив, осећају живу иотребу за кућом, за својом кућом; а ти, чини ми се, не осећаш ту потребу. — Није истина... није истина... — промрмља она. — Немој ме, молим те, сматрати да сам будала — плану он наједанпут. — Мислиш ли ти, зар, да Фиореов дом није достојан тебе? — Ох, Марко! — протестовала је она плачним гласом. — Да ти се Рим не чини сувише мали? Не чини ли ти се, може бити, да је град, у коме живи твоја мајка, у коме живи моја мајка, осредњи, иуст? — Марко! Марко! — преклињала је она.