Delo

134 Л Е Л U Алн њен муж је бно Beh пзван себе. Прва жешћа, гпевна брачна ирепирка беше нзбнла н узалудно се она сада, узбуђена и ужаснута. труднла да га умирн. Дрхтавица јој нпје дала да ирозборп нп једну реч; грло јој се беше стегло, гушила се. — Можеш ли да порекнеш, можда? — настави он гласом нз кога шншташе гнев и нропија. — Хоћеш лн да иорекнеш, да се нн у колпко не радујеш као ја што се враћамо у Рнм? Не говорећи, склони она руке, као да тако ћутећи upeклнње, да је не кињи внше. — Жао ми је што тн то морам рећи, драга Виторија наставп он немплосрдно — али ти лажеш каткада. — Ох! ох! — узвикну она и згрозивши се нокри лице. рукама. — Или се претвараш, и онда је то исто. Видео је како је иребледела, како је стегла зубе, као да је добила грчеве; алп његов гнев се више пије могао обуздати. — Виторија! — узвикну он гласно, као да је буди из сна. — Хоћеш ли да ми одговориш?^ Запрепашћена, погледа га она збуњено разрогачених очију. — Ја сам био навикнут на женска створења пуна истине и поноса. Хоћеш ли да ми кажеш истину? — Добро! — изусти она, као да ју је то подсећање смртно увредило и вратило јој сву снагу. — Зашто ниси весела што се враћамо кући ? Зашто се не радујеш што ћеш и опет загрлити своје? Зашто ниси срећна, што ћеш сутра бити у Риму, где ћеш почети свој нови живот? Одговори; немој крити ништа, немој се претварати; говори ми истину, као што ми је увек говорено. — Ја мрзим Рим — рече она, подстрекнута увредом, алн учинивши највећи напор да открије своју тајну. — Ти мрзиш Рим? А зашто? — Ти знаш узрок. Не гони ме да ти га кажем, — додаде она достојанственим гласом пуним болне молбе. Наједанпут се у човеку угаси, расплину сав гнев. Изнова га обузе човечно, братско милосрђе, изнова га испуни болећпвост. — Ти си болесна, Виторија — рече он. — Ти ћеш оздравити. Она махну главом у знак одрицања, у знак немогућности; потом обори главу и ништа не прозбори. Ни он не покуша више да прекине то горко ћутање.