Delo

140 Д К Л 0 тити чак нп успомена н нз којпх се увек враћао, захваљују1ш својој сиажпој равнотежн, мнраи, триељнв н сиужден. II, напослетку, у последњој од те трн дуге годние, тако дуге за срце које ипје умело волетп, које, можда, још ннје научнло боље волетп, за те три године, тако болие за непотпуио срце, срце неспособио за љубав, алп способио за патње, у последњој од те трн годнне Емилио Гваско је са прикрпвеном радозналошћу, са нрнкривеном зебњом, оиазио да Марпјин и Марков љубавпн заиос беше малаксао, да се нретворно у сенку раннје страстн, спустно на бледу и ташту навику. После тога оиажања, које му је долазило пз поузданог извора, из нотајних истраживања, што пх је вршно с највећом опрезношћу, знајућн да је та сенка oue снлне љубавп сваки дап све више пшчезавала, једпо једпно осећање, које је поннкло пз супротнпх осећања, која беху у међусобној борби, уздиже његово срце до јунаштва: осећање чозечне и хрпшћанске болећпвости према другом бедном људском створењу, према једној несрећној жени, која је дала, која је хтела дати сав свој живот за свој сан и која је — још живећи и буктећи — гледала како јој цео тај њен сан нестаје муњевитом брзином. Дуги и уздржавани гнев, скривани и одавно ношени бол, увреда што задаје ране које никада не зарашћују, љубав која се све више разбуктава, силна и страсна љубомора, све се то у Емилија Гваска растапа У ту нежну болећивост према Марији, и он осећа у себи сву ону библијску врлину милосрђа, које је, може бити, јаче но ма какво друго осећање. Он је милостиви Самарјанин који на путу наилази на рањеника, те му вида крваве ране и залива их лековитим уљем. Тако је Емилио Гваско понудио опроштај својој жени, која га је изневерила и оставила. Када јој је јавио да ће јој опростити, он нпје мислио на прошлост нити на будућност, мислио је само да залечи ране те јаднице, која је на нуту издисала, рањена суровим и неумитним оружјем љубави. Он је осећао у себи нову, већу, племенитију душу, која се високо уздизала изнад софизама и начела данашљег друштва; осећао је у срцу као неко јунаштво, које га је веселило и усхићавало. Она силна нежност према њој пренела се и на њега, те је сам себе жалио и себи се дивио, каојунаку каквог романа, чији је живот прочитао у тренутку тронутости. И што год се више приближавао дан, у који је требало да се она врати кући, он је бивао све