Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 141 узбуђенији и еве више му се чинило да опроштај, та племенита и узвишена врлина, тај закон који је донео Христос, има у њему великог и искреног тумача. II он је једног априлског вечера, пред једном бледом и уздрхталом женом, како је никада пије видео и како је неће никада више видети, изговорио ону хришћанску реч, реч која све брише, која ослобађа, која спасава: — Праштам ти, Марија. Али одмах затим осетио је како му се у души руши, нестаје то једино и узвпшено осећање, та хришћанска болећивост, која му је, како се чинило, могла дати само један једини минут јунаштва; осетио је како му се у души зачињу стара осећања, што се међу собом боре, гнев, бол, љубав, љубомора и видео је да је, пошто немађаше ни воље ни вођа, био играчка тих осећања. Марија Гваско Симонети довршавала је, врло брижљиво, своју тоалету. Тојутро обуклаје суру вунену хаљину енглеског кроја, испод чијег се жакета впдела бела блуза од ирских чипака и испод чије су сукње са широким наборима провиривале мале ноге, на којима беху ципеле од црне јареће коже. Велики сури сламни шешир с венцем од румених ружа, обвијен лаким црпим велом, беше на кестењавој коси намештен тако, да су се лепо видели широкн праменови власи на челу, на слепоочницама, на потиљку. Испод црпог, готово непровидног вела, овално лице чинило се ружпчасто, а дугуљасте и тужне очи, које нонекада беху у пола затворене, регби од умора, равнодушности, као да су се јаче отварале, да приме све појаве живота. И у тој простој и сурој одећи, у тој одећи без украса, али која се тако љупко приљубљивала уз витко тело, чинила се тако млада да је просто заносила човека. Опа рече Кјари, која ]ој је додавала рукавице, штит, торбицу: — Јавите господару, да сам готова и да га чекам овде. Марија намршти лице, те за трен ока ишчезе румен с њених образа. Потом, као да је и оиет надвладала њена воља окрену се и упути мирним кораком ка књижнпци свога мужа; на њеном умиреном лицу не беше више ни најмањег трага од^ узбуђења. Седећи за својим великим столом за писање од изрезаног дрвета, Емилио Гваско је писао неко писмо, пушећи цнгарету. Он пе подиже главу.