Delo

142 Д Е Л 0 — Шта, Емилио — упита жена благпм гласом, заставши на сред собе — тн се нисн обукао за лов ? — Ннсам — рече он, днгнувши главу, раеејано, као да су му мнсли отпшле бог зна куд. — Нисам се обукао. — Јесмо ли рекли у ово доба? — наставп жена пријатно. — У десет, чинн ми се! — Да, у десет, — одговорп, спусти главу и настави иисати. Марпјииа рука, која беше у рукавпцп, стеже помало иервозно у злато уоквнрену јабучнцу од оника ua свом штнту. — Па? Шта ћемо сад? — уиита она опет с извесном ужурбаношћу. Емилио бацп перо на сто, гурну у страну писмо, завали се на наслон своје столице и погледа жепу. Гледао ју је дуго, упорно, не говорећи II папослетку рече полако: — Одлучио сам да не идем на тај последњи лов. — Ах! — изусти само Марнја. II као да јој се досадило да и даље стоји покрај стола свога мужа, потражи очима какву столицу, нађе, мало даље, неку велнку наслоњачу од црвене кбже и седе на њу, држећи у руци свој штпт и своју торбицу, понашајући се као да је дошла у походе. Обоје су ћутали. Али, као и увек, откако се она вратила у Гваскову кућу, Емилио је дуго гледао лице своје жене и целу њу, пола замишљеним а пола иосматрачким погледом, погледом оштрог посматрача који је Марију покаткад збуњивао. — Али ипак, Емилио — рече она тихим гласом, да би прекинула то ћутање — ти радо идеш у лов на лисице. — Идем радо, то је истина — одговори он замишљено. — II мораш чекати пуну годину дана, докле опет почне. — Тако је. — Зар ниси синоћ био одлучио да идеш? — Да, бејах одлучио. Али отада је прошла једна ноћ. — Ти не спаваш ноћу и мислиш на митинг код Ћећилије Метеле, је ли? — рече она, покушавајући да збија шалу. — Тхе! Не може човек увек ни спавати — одговори он гневно и зловољно. Сада заћута она. Затим одлучно диже главу. — Дакле, пошто нећу ићи с тобом, онда могу слободно .располагати својим временом? — упита она мало нестрпљиво. — Да зе ниси спремила да идеш некуд? — рече јој он и поново је премери погледом.