Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 143 — Нисам, — одговори она одмах, — јер смо се договорили да идемо ваједно. — Молпм те да ми опростиш... — прогунђа он — молим те да ми онростиш, што си се због мене облачила... Изгубила са једну тоалету... — Не мари ништа — рече она слегпувши раменима. II стаде штитом шарати по арабескама угасито-црвеног сага. Протекоше два минута гробног ћутања. — Емилио? — рече она наједанпут. — Марија ? — Зашто не одеш сам Ћећилији Метели? Иди, обуци свој црвени фрак; викторија је готова и одвешће те до капије, где те чека Франћеско с коњем. Иди, иди. Њен глас био је миран, хладан и убедљив; био је ведар, као и речи, као и лице жене која је говорила. — Не, — викну он гневно — не, нећу. И његов глас беше узбуђен, лице намрштено. — Емилио — настави она још убедљивијим гласом, у коме беше неке пријатне звучности — ја знам, да ти због мене не идеш Ћећилији Метели. Молим те, да не лишаваш себе тога уживања. — Хвала ти; нећу да идем — одговори он сухопарно. Она одмах устаде, као да нема шта више да каже. — Куда ћеш? — викну он, уставши са своје столице и крочивши неколико корака за њом. — У своју собу — одговори она мало зачуђена. — После ћу отићи... — Куда? — упита он сурово. — Не знам... прошетаћу... отићи ћу некуда... — рече она још непрестано чудећи се, — Куда? — упита је он опет гневно. — Емилио! — рече му она благим и прекорним гласом. Емилио! Он се умири. — Опрости ми, Марија, опрости ми... И седе на велики диван, не узевши руку коју му је она пружила. Жена је стојала а гледала га. — Хоћеш ли да заједно изпђемо, Емилио? — упита га она стрпљиво. — Нећу.