Delo

144 Е Л 0 — Хајдемо у поље, изан града... где нема света. — Нећу, нећу. — У колима, у вилу Пафили? Јутро је тако дивно, ваздух тако благ, хајде... дакле... — говорила му је она стрпљиво, убедљивим, умиљатим гласи: — Не, не, не — рече н и не гледајући је. — Па онда, шта да чнпм ја? — упита она. — Ништа. — Шта ћеш чинити т? — Ништа. — Хоћеш ли да остани овде? Хоћеш ли да идем одавде? — и глас јој беше пун највћег стрпљења. Он то осети, те поскоч. — Марија, ти се понатш према мени као према неком детету? Мислиш ли ти да см ја болестан? Коса ми је оседела и нисам болестан. Она виде све знаке гвва и бола, те га тужно погледа. — Понеки пут смо, Емлио, болесни, а не знамо да смо болесни. Не треба никада обијати нежну руку. — Колико милосрђа! - узвикну оп подругљиво. — Зашто се једиш, Емлио? Јеси ли нешто љут или те ја једим? — упита га она ирним гласом. — И једно и друго —одговори он сурово. — Ах! — изусти она,. рука јој, која је мало уздрхтала стеже јаче дршку од штита Она опет крочи неколко корачаји, хотећи да изиђе ие собе, не опростивши се с шм и не окренувши се. — Јесам ли те увреди? — викну он за њом. — Ти ћеш ме напослетку почети да мзиш! И сва његова ускипел осећања, сви ускипели нагони, што су га мучили, избишегако јасно, да га је жена морала разумети и нрозрети. — Ниси ме увредио — одговори она, заставши, оборене главе и говорећи лагано. —Ја сам обуздала свој понос, Емилио, у додиру са животом, з не осећам увреде. II не могу никога мрзети. Необичинм, упорним, мачним погледом гледао ју је он, као оно човек, који је рад д у очнма, па лицу прочита неку страховиту тајну. Али oua вше оборпла главу, те то ннје видела. Питање, које је лебдел на уснама Емилија Гваска, пшчезе. Он онет утону у узрујаност збуњеност, тугу, ћутање.