Delo

144 Д Е Л 0 — Хајдемо у поље, иаван града... где иема света. — Hehy, uehy. — У колима, у вилу Памфили? Лутро је тако дпвио, ваздух тако благ, хајде... дакле... — говорила му је оиа стриљиво, убедљивнм, умиљатим гласом: — Не, не, ue — рече он н не гледају}1и је. — На оида, шта да чинпм ја? — уннта она. — Ништа. — Шта heiu чипитн ти? — Ништа. — Xohem лп да останем овде? X<>hein ли да идем одавде? — п глас јој беше пуи највећег стрпљења. Он то осети. те носкочп. — Марија, ти се понашаш према мепи као према неком детету? Мислпш ли тн да сам ја болестан? Коса ми јс оседела и ппсам болестан. Она виде све знаке гнева и бода, те га тужно иогледа. — Понекн пут смо, Емилио, болесни, а не знамо да смо болесни. Не треба никада одбнјати нежну руку. — Колнко милосрђа! — узвикну оп подругљиво. — Зашто се једиш, Емилио? Јеси ли нешто љут или те ја једим? — упита га она мирним гласом. — II једно и друго — одговорн он сурово. — Ах! — изусти она, а рука јој, која је мало уздрхтала стеже јаче дршку од штита. Она опет крочи неколико корачаји, хотећи да изиђе ие собе, не опростивши се с њим и не окренувши се. — Јесам ли те увредио? — викну он за њом. — Ти ћеш ме напослетку почети да мрзиш! II сва његова ускипела осећања, сви ускипели нагони, што су га мучили, избише тако јасно, да га је жена морала разумети п прозрети. — Ниси ме увредио — одговори она, заставши, оборене главе и говорећи лагано. — Ја сам обуздала свој понос, Емилио, у додиру са животом, те не осећам увреде. И не могу никога мрзети. Необичним, упорним, мрачним погледом гледао ју је он, као оно човек, који је рад да у очима, на лицу прочита неку страховиту тајну. Али она беше оборила главу, те то није видела. Питање, које је лебдело на уснама Емилија Гваска, ишчезе. Он опет утону у узрујаност, збуњеност, тугу, ћутање.