Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 145 — Ти ћеш да одеш до своЈе банке, је ли? — упита опа, тек да би нешто рекла. — Хоћу, часком — одговорп он расејано и замишљено. — Хоћеш ли доћи на доручак? — Хоћу, у обично доба. — Па после, шта ћеш да радиш? — Не знам; не знам — промрмља он. — Ја ћу остати код куће; сада је већ доцкан — настави она с оном монотонијом с каквом се обично воде празни и излишни разговори. — А данас? — упита он, пренувши се. — Имам састанак. — Аха! — одговори он, погледавши је. — Са Фламинијом Колоном. Због неких добротворних ствари — објаснп му она хладно. — Фламинија Колона те зар још непрестано воли? — Још непрестано ме воли — одговори она угризавши усне и мало иребледивши. — Као и друге пријатељице. — И састајете се? Заједно п шетате, је ли? — Дакако — одговори она, алицејој још више пребледе. — Зар се ти томе чудиш? То питање било је мало оштрије. — Не — рече он, једва изговарајући речи, толико беше узрујан — Фламинија Колона је жена, пријатељица... а ја... — А ти? — упита она потмулим гласом. — Ја сам човек: муж. Наступи мучно ћутање пуно буре. — Због тога, дакле — рече она — због тога, дакле, ниси ти ишао са мном ка Ћећилији Метели? — Због тога — признаде он, раширивши руке. — Чега си се бојао? — упита она загушеним гласом. — Исмејавања. Сви би ми се смејали, када би ме видели с тобом. Она стукну један корак. Очи јој се наводнише сузама; али имала је снаге да не oiBopn уста, да коракне, да отиде, не окренувши се, оставивши човека, којије казао своју тајну, лежећи на дивану као какав немоћни, бедни замотуљак. 10 Дело, књ. 60.