Delo

158 Д В Л <• ста као ауторитет првог реда у пнтањима о књнжевности. Стога љогове мнслн нмају особпт аначај, п оио се често примају без даљог раамишљања п проверавања. Али то још не значн ла r. Ilonounh но можо нонокн пут pohn по нешто погрепшо, нли бар нешто претерапо, нлн тврдитн пешто што се тешко можо доказатп. II доиста мн налаанмо у овом његову писму. штампаном уз предавање у овој књнжицн. понеку мисао, коју г. riouo»nh или пнје ни доказпвао илп која се чак не може нн доказати. Он uo некп пут рекне пешто п то тако да је на врло чудноват начпн помешаио тачпо са нетачнпм, да се чптаоцу, којп размпшља о ономе што чпта, врло тешко uahn. Узмнмо само почетак пропратнога ппсма. Г. Поповић ту каже ово: „Књпжевност треба данас у толпко впше неговатп у колпко жпвнмо у једно демократско доба. Књпжевно образовање, у пуном п највпшем смислу те речп, представља можда највпшп степен људског образовања. За такво образовање демократска доба, сама по себп, нпсу погодпа Њпхова је култура претежно култура матерпјална, која је спољашња, п до које се може много брже доћп. Да се дође до унутрашње „хуманптетске“ културе, потребно је времена. Само старији друштвени слојевп, ако тако могу да са изразим, могу је постпћп. Доба друштвене демократпје обележена су сталним придоласком пових, културно нпжпх слојева, којп тек пмају да се васпитају; док се не васпитају, онп остају сировп п скоро у опреци с том финпјом п вишом културом", Мп смо навалице навели цео овај пасус, јер је он веома занпмљив. Ка;жемо занимљив само стога што је он од г. Богдана Поповпћа, иначе — право да кажемо — рекли бпсмо: „Жив мп Тодор, да се чпнп говор“. У њему је речено веома много; у н.ему је тако пзмешапо тачно оа нотачппм, аејасно са ноодређенпм, да сумњамо да ho у Србпји н Српству битп икога ко he овај пасус разумети како треба. IIре свога: да ли ко може јаким и ноиобитппм доказнма утврднти да демократоко доба нијо погодпо аа књижевно образовањо? Дал»е: ко тако исто може доказати да само „стари друштвенн слојевн" могу постићи упутрашњу „хуманитетску" културу? Затпм какве то слојеве разуме г. Поповић под „старим друштвеннм слојевнма?“ Најзад: јели свеколнка карактерпстика демократије то гато је њена култура иретежно материјална, п што је она обележена „сталнпм придоласком новпх, културпо ппжпх слојева, којп тек имају да се васпитају?“ Чнтаоца, којп како тако пређе преко наведеног пасуса, чека особпто пзпенађење кад дође на 12. страну ове књпжпце, па којој г. Поповић каже, од речи до речп, ово: „Књпжевпо образовање запста нпје духом антндемократско. Добра књпжевност је увек полазпла из народа, и увек се враћала у иарод. Арпстократске и учене књижевности, и књижевностп појединих сталежа, нису никада ваљале. Кад књпжевност тако стоји са својим кореном у народу, није могуће да је она неком бнтном особином у опреци са демократијом". — Овај пасус садржи апсолутно тачне мисли, али он чини да се онај напред паведенп пасус још теже може разумети. Сем тога на овој истој страни има п ово: „Демократији је судбипа и цпљ да се претвори у аристократију.“ Доиста мора се човек наљутити кад прочита оваку реченицу, а нарочито кад је она од г. Поповића, који уме, кад хоће, да буде јасан. Што нам не каже: на који се те начпн демократија претвара у аристократију и у какву аристократију ?