Delo

КЊИГА 60. СВЕСКА 2. Д Е Л 0 АВГУСТ, 1911. ГОДИНЕ МАНЧИНА СУЗА i Море... мењаше се и владике, и начелници, и кметови, па не би толико ларме као кад измеппше Манчу гробара! Најпре га ожалише жене: — Бог да суди на Ване кмета што напраји сос Манчу Испудија га из гробље! — викале су оне враћајући се .једне суботе са гробља, полако, по три четири у гомилицама, у црнини, са корпицама и зембилима у рукама, с празним стаклићима и судовима. Тог јутра Манча није био пи у гробљу ни иза гробљанске порге, међу убожјацима из Сиротног Дома, који, у палвим блузама и расходованим цокулама, услоњени уза зид, погнутих глава, немо пропраћају пролазнике и примају ако им ко шта понуди; нити тамо даље, поред пута, где, под кестеновима вревају и богораде нросјаци, слепи, кљасти и узети, — одакле га не би могао отерати нико, па ни опаки кмет Ване. Није био стога, што га је било срам од тога што му се јуче изненадно деси, и чинило му се да цела варош говори о њему: како је, сад под старост, постао неваљао, и што би се жене четиле око њега и питале: „Забога, Манчо, шта то би?“ — те не би им могао напричатп шта је то било опомад уочи Петке. А њима пеобично без њега, без тог малог човечуљка здепасте главе и малих очица као у свињчета, што је ту, у гробљу, од Бог те пита кад. Стар али крепак тај Манча, мало нарамује и лево му стоДело, књ. 59. 11