Delo

МАНЧИНА СУЗА 163 му је ова врева омиљена песма, и као да би му необично било кад би ћутке палиле свеће и преливале гробове. А, Бог зна, да ли је ко у стању и да га ражали; окорело му, срце као онута и ни сам не зна кад је сузу пустио. После што би их тешио и што би се жалостио, кад зна да се свак утеши сам. Знао он то боље но ико. Млада удовица, сутрадан по сахрани, чим изађе из вароши, кука и лелече, и кад се помоли на гробљанске вратпице трчи и иростре се по гробу, буса €е у груди, само пазиш одакле ће севнути нож да се распори, зацењује се, пада у несвест, преврће очима. — Манчо! Воде, воде! Поскоро! — вичу жене и трче. — C’r, невесто, c’r! — виче он. Геља, а шапће: „Де, кротко, ништо гу неће будне. Хм!“ Сутрадан та иста опет кука и нариче, ама не трчи и не пада у несвест. Трећи, четврти, пети, десети дан запали свећу, мало поплаче па иде. И прође још некн дан, а она уздахне и вели: — Гледај си, Манчо. Ево тамјан је туј и фењер, и зејитин у стакло. Лепо смо живували. Ћ.у се ваминем... И онда: ,,’ајд са здравјем“, и кад гу видиш. Зна то Манча, зато их пусти те се пскукају до миле воље, •бусају се, чупају, бацакају, и кад се утишају приђе и рече полако: — Ви да сте живи... Чини ли адет? — то јест је ли звала попа да учини помен па ако није, он га трежи и призове, и тада зна да је учинг.о све што се од њега очекује. Тада и оне деле, једна другој, шта су донеле па призову и њега: — Манчо! Ела за покој душе! И он, онако с ногу, услоњен на камен, приноси чашу устима, рекне: „Ви да сте живи“, па је накрене те мало отпије, намршти се и стресе, узме залогај симита, ђеврека или мекике, и прслази. А оне поседају, једу, пију, прелазе једна другој те ое нуткају шта која има; причају како је покојник боловао, шта мујенајпре било, штаје кад рекао; изјадикују се нашта жале: на доктора, на неког из фамилије, или на неки зао удес: ређају шта је волео да једе, и то шта је волео донеле су ту да поделе л да му од тога и на гробу оставе. Кад полазе кући, понека сврати у капелу те се сети и li