Delo

Д Е Л 0 16 4 њега, Манче, и даје му што је преостало од јела: кашику паприкаша, јаније, сарму, нарче меса, н он то триа, све ваједио, у једну велнку шерпењу са окрњеном погом, бушну н затиснуту кочањком. А парчпће хлеба, симпта, погаче, пењерлије, трна у ћошак ua полицу, те су ту измешанн као у циганској торбп. 0 Задушницп добије чптав џак комада, да грћеш лопагом. А не забораве потражитн му н бардаче што га крије доле под креветом, н снпају у њега шта која има: шљивовнцу, комовицу, клековачу, а госпође рум и нреиеченицу. Све то јело н пиће за дан два, на неетане. За дуго се нпје знало куд га то Манча дева, кад га сам не може иотрошити. Ете, на сиротињу га давам. Мене Бог, а ја на сиротпњу... Дете, ела овам! — внкне он и погледа ua тарабу, кроз коју увек вирп као куче ио неко босо и чуиаво дете, и кад чује његов глес оно не иде на каиију већ се провлачи на одваљен пармак, кроз тарабу, и још отуда шпри ирљаву мараму да му мете по неколике гуке кувана жита и онпх комада с полице и из шерпење, па да, зверајући као из крађе, стругне, ировуче се кроз тарабу, и, као да га ко јури, побегне. Понеко вече, наравно кријући, и у неко доба ноћи, одгеља и он, на час два, тамо у Расаднички Крај, у једну тесну и каљаву улицу, у малу мемљиву кућу, одакле ова чупава деца излазе. Тамо код Бркате Магде, једне крупне старије удове, што има длакаву наусницу и говори крупно као мушко, праље „што иде по госпође“, па пере и њега сиромашка, Манчу гробара — и носи јој и шаље што му преко дан остане, а о Побусаном Понедеонику и по читаву зобницу јаја. То му је сав пзлазак у варош, међу свет, у коме није имао никога свога. Иначе је увек ту, у гробљанској зградици, некадањој капели, старој чатмари са чађавим и оронулим зидовима, што удара на прокиселину, ужегнут зејтин, буђ и чађ, са подом од излокане, увек мокре, земље. У крају, за вратима, стоји му кревет на два ногара, на њему сламњача претрнана поцепаним крпарама, ирљав и масан јорган из ког нровирује и виси улепљен и потамнео памук; а место узглавља пустолине: панталоне, прслуци, капути, које облачи како му кад затреба. У истој зградици, која служи и за давање подушЈа и за склањање од рђавог времена, стоји дугачак астал, дунђерски склепан од трепица, масан и умрљан, нагорео од догорелих свећа, а у другом крају прљави рафови и у њима мноштво стаклића са апотекарским ети~