Delo

М А Н Ч И Н А С У 3 А 165 кетима, у којима су били лекови, и сад се виде трагови вина и зејитина, и безброј земљаних кадионица, нових и старих, са одбијеним рукуницама. Он зна шта је чије, и ту чува да не разнесе свет. Зими, и на сувомразицама, и кад навеје снег и најури кроз размакнуте даске на вратпма и ноћу избразда по капелином поду и његовој постељи, грчи се он ту за вратима, остављеп сам себи, сам ложи и тарка ватру да се греје и да се огреју други и да је увек има за свакога. Општина, с времена на време, пли му да по једна кола дрва ил’ не да, а он се довија сам, крије под кревет олупине од извађених полуиструлелих, мртвачких сандука и крадом их цепа и ложи, креше грање од багрења и суши га под стрејом за кућом, копа пањиће из земље, и мољака којекога да му пошље по једну цепаницу „за огањ“. Лети, пак, безбрижнији је и не би мењао живот ни са газдашким. У ведре летње ноћп, кад се небом шеће месец и трепере звезде, а по гробљу жмиркају кандилца и по жбуновима певају славуји, далеко од варошке вреве и необузданог света, он не спава у канели, већ бира место но овом мирном насељу, где му се кад допадне: под разгранатим багрењем, но широким мермерним плочама, или по удољицама међу неограђеним гробовима, по густој и мекој трави. Извали се на леђа, разбаца ноге и руке, а око њега једини сажитељи гробљански и нераздвојни пратиоци, — његове мачке. Он спава а оне се скотуре код главе, код ногу, на прсима, и час преду, час начуље уши и скачу у траву да гоне мишеве. Спава тако uo сат два па се дигне, седи, зева, пали цигару и разговара илп сам, или са мачкама, па се протегне и помакне неки корак даље. — Потамо се, Коле, оћу мало да поепијем и код теб’... Шта напраји ти Коле, злокобниче? — вели он, као да се разговара с Колом опанчаром што лежи ту до јаловог дуда, и баци капут у удољицу до његова гроба... IIII Тако и ту ноћ, уочи Петке, преспавао је ту до Коловог гроба у уској удољици са густом и крупном травом. Око поноћи разби му се сан те седе и занали цигару. Ноћ гиха и мрачпа, звезда тек понека провирује кроз облак. Горе на брду, више робијашких гробова, чу се исирекидан глас совољуге, а