Delo

МАНЧИНА СУЗА 169 Ох Вошке, Бошке, заш’ мене неси Прибраја, јадну, у црну земљу... Њему се диже коса у вис, најежи се сав од усхићења, па пљуну у дланове, оикорачи гроб и изману. Будак звекну потмуло и тупо и извали велики бусен суве ледине. Жена јекну и крупне сузе откидоше јој се са самог срца и попрскаше земљу. Манча изману још јаче, заиграше му трепавице, и као да пљуну, падоше му две сузе на окорео бусен. То беху сузе радоснице за новраћену му службу. Тадија П. Костик. -ŠO*