Delo

214 Д Е Л 0 пиће равнотежу над злим! Боже сачувај! Револуционарне те* орије бпло да ласкају грубнм инстинктима гомиле, било да нотстичу њпхове мржње, нмаће увек впше допадања но противничке теорнје, нз иростог разлога што у свему пма вишо бедннка, впше сањалица и завндљиваца, но оних који су задовољнп својој судбпном. Неизбежно је, дакле, да демагошка иронаганда осваја земљнште бројем нривржепнка, а како је, у демократији, број суверенп госиодар, он he бити и саучесннк у уснеху софиста, којн га воде Алн, државп прпнада, да се стара о чувању и неговању моралног здравља, као што се стара и за физичко здравље својих грађана. Нико не налази за рђаво што се држава стара и брпне за ово опште здравље својих грађана. Па да ли је за* конски мање допуштено држави, да се стара да очува пнтелектуално здравље и морал од софизма и покварености? И у томе лежи вечита борба између мрака и светлости, између добра и зла, између реда и анархије. Теоретцчари и дилетанти могу налазити, да ови непријатељски узроци имају подједнака нрава пред духом, и да све то има да зависи од слободне критике. Влада, која има дужност о старању кад влада над једним народом, има и обавезу да бира средства за то, и да своју политнку саображава разлозпма, којисујена управу довели према начелима странке, која је путем избора дошла на управу. Но сва је тешкоћа оценити по чему се може окарактерисати, да ли је једно мишљење заблуда, а друго истина? Са свим просто по њеној штетности или по њеној корисности. Политичка истинајеона, која одговара добру највећега броја: заблудаје кад овом највећем броју шкоди. У начелу, индивидуа нема својих властитих права против колективитета. Стање друштвено почива на прећутном уговсру између грађана једне и исте земље. И овај уговор састоји се у тачном примењивању закона и уговора на којима почива то друштво. По строгом праву, ја не дугујем ништа своме суседу и мој сусед не дугује мени осем поштовање узајамне слободе. По овоме начелу, колективитет т. ј. друштво је обавезно према индивидуи само у онолико у колико она подноси сама према свима грађанима. Штампа има својих мана, али има и својих врлина. Она је, ако не најпривлачнији, а оно бар најјачи чувар права, правде, слободе, части у променама у држави; она бадрим оком мотри