Delo

‘238 Д К Л 0 — Што се праведни, сестро, боје смрти? — Кога ти, брате мој, назнваш праведннм? — Оне, који су за нравду живели п за правду страдали у жнвоту. Што се онн, сестро, боје смрти? — За то, што не могу да савладају једну мисао, која пм пепрестапо uianhe, да су за једну реч живели н за једну реч <гградалн, која се у смртн внше не изговара. — Што се неправеднн, сестро, боје смрти? — Фанапло, брате мој, колико је часова? — Сад пзбија дванаест. Што се неправедни, сестро, боје смртн ? * Фанаплов брат упита једне ноћи: — Фанаило, брате мој, колико је часова? — Сад he дванаест, брате. — Фапаило, брате мој, то је мој час. Питај ме брже што имаш. — Што се људи, брате, боје смрти ? — Који људи. — Што се неправедни, брате, боје смрти? — Кога ти, брате мој, називаш неираведним? — Оне, које није дирало то што други за њих живе и други за њих страдају. — Зато, што не могу да савладају једну мисао, која им непрестано шапће, да је сав њнхов живот био ветар, који је обарао све на што је наилазио, но ветар и који се најзад у смрти згушњава у једну стварност, у којој ће они морати сву оштету, и још с великим интересом, накнадитп. — Што се сва бића, брате, у природи боје смрти? — Фанаило, брате мој, колико је часова? — Сад избија дванаест. Што се сва жива бића, брате, у дрироди боје смрти? * Фанаило упита сам себе једног дана: — Фанаило, Фанаило, бојиш ли се смрти? — Не бојим се, не бојим. — А што се сва жива бића, Фанаило, у природи боје смрти?