Delo

10 Д Е Л 0 јеке Кубана, п по подножју и гудурама сусједног кавкаског ланца. II то махом сам, с пушком о рамену и кннжалом за појасом, или покаткад с по којим од интелигената који би случајно залутао и у ову дивљину. Једне се вечери задржшч дуже но обично у пољу, сам. Прољеће је било у свем свом напону, ваздух здрав и чист, небо ведро а вријеме лијепо, па ми се није ни милило враћати у прљаву и заг.ушњиву варош, у којој су ме осамљеничке бриге и азијатска досада, као неизбјежни џелати, на кутњим вратима очекнвали. Ходао сам полако, стопу по стоиу, ио тек просијеченој цести, дуж валовите и каловите кубанске ријеке, уске и кривудаве као гујаница а хитре и љуте као змија у поћери. У млинима, који су се један више другога но њој низали, жрвњи су мумлали и урлали, као да су се у њих увалили гладни међеди. Њиховом се мумлању и клопарању воденичког камена придружпвао још и бук с бадњева, чекетање чекетала, цврка попаца с бара и ливада око ријеке, крекетање жаба из вирова и рика магаради под товарима жита или брашна испред воденица; и мјешавина тих бесловесних гласова некуд ми је кудикамо више пријала од свих зила и ћеманета и черкеских мелодија доље у налетским крчмама и теферичима. Запад је изгледао као да је зечјом крви премазан. — То се сунце купало у мору и водом из своје бање и пјенама од свога сапуна поштрцавало онај дио неба под којим се било сакрило... С неба се, овда-онда, отисла по која звпјезда луталица, и, као мпсао хитра, ишчезла у бескрајну просторију недогледне васељене. — „То бјеже сужњи из тавнице; не вичите, док се не скрију, да их не би њихови гонитељи ухватпли...“ Ето тако су моји наивии и примитивнн ^земљаци, пролазећи подва, ио трн, мимо ме, нутем, тумачили ове заиста дивне и само овим брднма сопствене нојаве. А поглед на њих галио ми је душу од буре, која ју је обузимала чим бих даље у Налету срео нацифране официре канове и ново-заведене чете под бајонетима и у строју под а-ла франко. Нанизате планине унаоколо као у амфитеатру шарениле су се љепше од димија најдражесније бајадере доље из Шареног Хана; но врховима су се бјеласале сиијегом, по средини се црњеле стијењем, а uo дну се зелењеле шумом и пашњацнма. Из њнх је допнрао последњи жагор птица, пој чобана,