Delo

14 Д Е Л 0 чујеш како зајауче гладан вук оли заорга међед проз оне дубодолпне. Небо се зацаклило и састругало ка' најчистије гувно од мавенога мерџана; а по њему разасјале хиљу-хиљадах звијездах, на свака дошла двојином виша но што је — ка’ кад им је бијесни вјетар сваку трунку и пјегу с лица и с пута и с небесне пољане помео. Па се и разиграле и развеселиле, ка’ јањци по ливадп: ни брнгеша им што се ја с несрећом гоним и по кланцима метем и ломим и што моју изгубљену телад неђе раскубају гладна звјерад на очиглед и Бога и неба и звијездах по небу а око Бога! Бога ми слабо ођевен: ка’ работа( ваздан на њиви, па се не задесило на мени ништа до сукненијех гаћах, џемадана, једне ветке гуњетине, докољеницах и чарапах, испријечанијех опанчинах и неке иоловне стручетине. А за коланом ми, освен ливора, ниђе ништа; па и у њему не више од два фишека. Обузела ме студен u страх и сујма и дрхтавица, ема не помаже: мора се напријед, јер се назад нема куђ. Укоје буди на неку долину наврх Лаза, на један пушкомет од мале иушке пред зидином од наквога разваљенога јерменскога манастира и ћелијах, учпње ми се, § неђе, у близу, залајаше пси. Стадох и ослушнух: јест, бога ми, лају. Обрадовах се па пођох унапредак ка’ вељу: биће неко од ловацах, па дако ми помогну оли тражит изгубљени мал оли дако ми га којом срећом буду ђе-гођ ачкали. Ха, Боже номози! II не одмакох ни два’ес’ кроках, кад аоли збиља исклицаше, баш ка’ да из земље поникоше, иреда ме два хрта, ка' два јунета. Поглај: господареви хртови! Познах их занаго та' час, ка' кад сам сто путах, ка’ перјаник, иша' за њима у лов са Господарем. Чим ми ирпмаше, сташе опскакиват’ уза ме, лизат’ ми руке, махат реиовима и час један, час други протрчават' мимо ме те ми калаузит’. Ба чудо ми: окле они ту и у та доба! Ема знајући е Госиодар има обичај пођекад кријучке с по неколика чојка из своје тевабије изисти час у ово, час у оно племе, поумпх: е је изиша’ кришом у лов у Мораково, па му се ова два хрта одвојила и забасала у ове самосаздане стијене и јаружине. Те, како му недраго, они ти пси преда ме а ја за њима, овамо си, онамо си, на нраво на црквиште. А кад тамо, имаш шта виђет': расјајала се сва она пољана око црквине, ка’ усред подне; с краја па крај ње постављена софра; на њој, но сре-