Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА РОМАН МАТИЛЦДЕ СЕРАО (СВРШЕТАК) Та дама била је у пространом, љубичастом, вуненом мантилу широких рукава, који беху веома сужени на ручју, с порубима од сурог крзна, од кога је био и оковратник. Њен црни шешир имао је два бела крила, али га је целог покривао вео од беле газе, који јој је застирао лице, био обвијен око потиљка, око врата, а затим спреда увезан у велику машну у којој је потпуно ишчезавала увпјена брада. Из рукава су излазиле две дуге, нежне руке у белим рукавицама; оне су држале угасити штиг са златном јабучицом на дршци и малу путничку торбу. Испод мантила, на мокрим даскама од палубе, виделе су се две дуге, елегантне ноге у ципелама од црне јаpehe коже.. Било је тешко, али не немогућно, видети црте њенога лица. Неко време била је окренута води, коју је укочено посматрала Затим се* паједанпут окренула броду, погледом прешла све унаоколо и зауставила се на путнику, којије према њој седео, и стала га гледати толико дуго и необично, да је он, пренувши се из свога сна, тргнувгаи се из свога заноса, погледао у њу и узео је дуго и дуго посматратп. Били су потпуно сами, испод тмастих облака, који су својим густим и непомичним велом застирали небо, у сивој валовитој магли, која се уздизала с језера, таласала дуж обала, разбијала, гомилала, згушњавала, а затим и опет разређивала, откривајући сву величину, сву суморност, огромну суморност голих брежу28 *