Delo

436 Д Е Л 0 љака, голих стена, планнна покривених снегом, плавичастих глечера; били су потпуно сами на том броду, који је клизиокао неко привиђење, као какав аветињски чун но тпхом и тужном језеру, кроз сиву и суморну маглу. Човек устаде, пређе одлучно палубу и нриђе дами; дубоко јој се поклони, скиде шешир, и, стојећи тако гологлав пред њом, погну се и рече: — Јесп ли сама, Марија? — Сама, Марко. А ти, сам? — Потпуно сам. Њихови гласови били су мирни, алн тако уморнп, такоуморни. — Могу ли да седнем крај тебе, Марија? — упита је он тихо, готово молећи је. — Можеш: седи — промрмља она, махнувши главом. Он седе крај ње. Лако и нежно узе јој десну руку, на којој беше рукавица, стиште је међу своје руке, дотаче је се уснама, на је пусти. Она беше оборила главу. Брод је иловиодаље; крманош је још већма нанрезао очи, да нродре погледом кроз маглу, јер што год се дан више примицао свом крају, облаци и магла су бивали све гушћи и опаснији. — Нисам знао да ти путујеш овуда — рече он, трудећи се да кроз вео види њено лице. — Ни ја, Марко, да си ти на путу — промрмља она. II они се у истом тренутку згледаше, као да једно другом говоре исту реч, која изражава исту мисао, што је обоје мисле а не казују; али ту исту реч, ту исту мисао, не изговорише. Ћутали су, јер су је изразили погледом нуним туге и чуђења. — Ти путујеш одавно, је ли, Марпја? — упита је он после неколико мпнута ћутања. — Има више од три месеца, Марко — одговори она веома уморним гласом. — Непрестано сама? — Непрестано. — А где си све била тако сама, Марија? Кажи ми све, молим те. То Марково нитање било је пуно умиљатостн, у којој се опажала изнуреност, изнуреност која је исто тако дирала, као што је умиљатост заносила.