Delo

438 Д Е Л 0 шешира, те се појави њено дражесно и сетно лице, у свој својој; заносној чари, са замишљеним, поносним, па ииак благим очима, с изразнтим и свежим уснама; појави се лице, које је љубав узвисила до страсне и неодољиве лепоте, које је љубав опустошила, оставивши на њему отиске тихог туговања, туговања за нечим што је одавно умрло, оставивши на њему отиске непролазне сете, која обузима свакога онога ко је волео дубоко, силно и за кратко време, сувише кратко према жару који је буктео, на се одједаниут угасио. Он је носматрао то откривено лице; а она је посматрала Марка, с изразом тихе туге, и видела опет па њему онај исти израз: смрт у животу,. љубав која је умрла. — Вегис — промрмља он сетно, докле се брод удаљавао пловећи сада право ка Луцерну. Вегис — промрмља она још тужније. И магловита слика леног, малог места, у коме је једног жарког лета, у једном скромном дому, у тпхој самоћи буктела њихова бурна љубав, та магловита слика избледе, ишчезе, умре у маглуштини тога јесењег дана, у вечерњим испарењима; удаљи се, ишчезе, остаде у прошлости ствари, у прошлости времена и простора, као што је ишчезла п љубав. Већ се спуштао сутон и обвијао облаке, маглу и исиарења густом тамом; већ је нодухивао неки хладнији, оштрији поветарац, од кога је то двоје путника нодузимала језа. Низ светиљака, ужежених за вече које је наступало, протезао се у позаднини, показујући велики луцернски кеј, а у сутону, на обали и мало даље унутра, беласале су се, између опустелих вртова, масивне и чудесне зграде хотела и летњиковаца. Неми, седећи једно крај другога, то двоје иутника гледаху у те светиљке. И наједаипут, механички, устадоше они са својих места, механички се кренуше с ,,Vierwaldstattersee-a“, који је пристао уз обалу, и ступпше на пристаниште луцернског кеја. Један кондуктер с омниб.уса „Hotel National“ узе пртљаг Марка Фиоре, нроговори с њим тихим гласом пеколико речи и удаљи се, пошто је пртљаг натоварио на омнпбус. На потпуно опустелом кеју, којије бис сав мокар, као да је падала киша, остадоше то двоје путника сами у сумраку, ћутећи, опхрвани оним што им је тиштало душу. Стојали су веодлучни, готово збуњени. Нанослетку Марија, која се хтеде крен.ути, рече: — Лаку ноћ, Марко...