Delo
ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 439 — Куда ћеш? Куда ћеш? — упита он снуждено. — — Онамо горе... онамо горе... — показа она руком на Јед§н брежуљак. — Куда, је ли? — На Соненберг. Тамо станујем већ две недеље — додаде она. — Зар нећеш још мало да останеш са мном? Зар нећеш да останеш? — молио је он гласом, који је био пун зебње. — Ох, Марко, не моли ме тако! — рече она и окрену главу. — Марија, Марија, остани још мало — рече он својим благим, умиљатим, готово дечјим гласом. — Зашто не би остала мало, Марија? Зашто? И она је познала тај некадањи глас, глас тренутака који су били пуни очајања, глас који ју је тако исто некада призивао у помоћ, када је душа била у очајању, те јој беше потребна утеха. Познала је тај глас, који није био глас испуњен љубављу него јадом и болом. — Ја сам веома несрећан, Марија — рече он озбиљно те не би требало да ме остављаш вечерас сама. — Она махну главом у знак да пристаје. А они се кренуше. Кроз сутон, кроз студену влагу која је долазила с воде кроз улице на којима се не виђаше нико од пролазннка, преко мокрог моста, испод чијих су лукова спавали голубови и суре патке, преко шеталишта, које више не заклањаху зелена дрвета својим густим лишћем, пошто је јесен оголела њихове гране, испод фењера, који су слабо светлели кроз котуре од магле што их је окружавала, ишли су то двоје путника заједно ка великом хотелу, који је такође изгледао пуст са стотину својих затворених прозора, са својим гредицама без цвећа, са сво.јим гвозденим клупама и столицама пред њим, на којима као да се нико већ више година није одмарао, са својом дивном и елегантном дворницом, коју осветљаваше само једна огромна електрична лампа, али у чијим широкпм и удобнпм наслоњачама није седео нико за малим столовима, иза високих окана великих прозора, који гледаху на оголеле скверове на шеталишту, на увеле гредице, на црно језеро, у суморно октобарско вече. Марија је застала и неодређено гледала, не видећи ништа кроз та окна, док је Марко, сада већ умирен, разговарао с хотелским секретарем. И за то неколико тренутака виде она опет